Početak > Uncategorized > I guslar Rajo nešto promišlja! Ojha! (25. januar 2011)

I guslar Rajo nešto promišlja! Ojha! (25. januar 2011)

Српство и црногорство: Раније притајени, данас непомирљиви антиподи ПДФ Штампа
уторак, 01 фебруар 2011 15:28

Пише: Рајо ВОЈИНОВИЋНа самом почетку овог мог слова желим јасно да кажем да немам намјеру било коме да доказујем, још мање да му намећем српски идентитет као његов национални идентитет. Ако тај неко себе самодефинише црногорским националним именом, он је и за мене Црногорац. Моје излагање посветићу онима који би да буду и Срби и Црногорци истовремено; онима, дакле, који за себе веле да су Срби-Црногорци, Црногорци српскога језика, Црногорци српскога поријекла и тако даље и томе слично, и који заборављају на стих из народне пјесме „не слажу се овце с вуковима“.

Њима желим да скренем пажњу на неке скрајнуте чињенице које данас генеришу кризу идентитета на овдашњем тлу и које су довеле до идентитетског раслојавања становништва на Србе и Црногорце.

У епохи националног романтизма створен је мит о Црној Гори као „Српској Спарти“. Његови творци су наши романтичари из Војводине, која је, као што знамо, тада била у саставу Аустроугарске монархије. Радичевић, Змај, Јакшић, Костић… ко ће их све побројати! Тада су Србијом владали Обреновићи, који су, с једне стране, били све само не романтичари и који су, с друге стране, у спољној политици били окренути Аустрији. Наши пјесници из „Српске Атине“ стога нијесу имали повјерења у Обреновиће. Исто као што и ми данас не вјерујемо званичном Београду који води политику додворавања онима што су нас бомбардовали и што и даље немилосрдно газе по нашим националним интересима. Обреновићи, опет, нијесу могли имати ослонац на Русију из простог разлога што је руска политика на Балкану у то вријеме била пробугарска, што је директно угрожавало српске националне интересе у Старој Србији. Књажевина Црна Гора је, међутим, све до Мајског преврата и доласка Петра Карађорђевића на престо, била наслоњена управо на Русију. Санстефански мировни уговор, потписан у корист Бугара а на штету Србије, чија корекција је обављена на Берлинском конгресу када су и Србија и Црна Гора стекле међународно признање, показао је сву сложеност међународне позиције Србије тога времена.У таквим околностима Црна Гора је српским романтичарима из Војводине била логична инспирација. С њом нијесу имали физичког додира у мјери која би им открила сву њену ванцивилизацијску голотињу, па ју је далеки ехо њених бојева с Турцима чинио достојном њихове пјесничке хвале и прекора обреновићевској Србији што не чини „јуриш за брата свог“. Српски романтичари су Црну Гору тада оковали у звијезде. Она је за њих била „поносито ст’јење“, „покосовски збјег“, „српске круне драго камење“. Ловћен је постао „Олимп Српства“, а Црногорци „заточници косовске мисли“. И тај површни романтичарски стереотип код наше интелектуалне елите траје до наших дана. Наши интелектуалци данас се чуде шта се то десило са „Српском Спартом“, како је могуће да се она одриче Косова и предака, српског језика и ћирилице, како је могуће да је Српска православна црква на њеном тлу изложена гоњењу? Њихов одговор на та питања је исувише површан и он гласи: узрок је власт, која је корумпирана и уцијењена од стране свјетских моћника. Проблем је, нажалост, много дубљи. Таква власт није узрок него је последица.

Ваљало би се замислити над чињеницом да најзначајнији Срби тих времена из црногорског најближег окружења нијесу нимало романтичарски доживљавали Црну Гору и Црногорце. Стефан Митров Љубиша, на примјер, кад пише о Црногорцима, пише о њиховој крађи и прекрађи црквених звона по Паштровићима. Архимандрит Нићифор Дучић је проглашење Црне Горе за књажевину 1851. окарактерисао ријечима: Ето нове несреће српскоме народу! Неколико деценија касније Јован Дучић је о свом трошку у Требињу подигао споменик Његошу, али у његовим дјелима нећете наћи ни слова у славу Црне Горе. Ниједан Бокељ, ниједан Херцеговац, ниједан Паштровић нити Брђанин није оставио писани траг о Црној Гори и Црногорцима који би био подударан са ставовима српских романтичара из Војводине. Један од ријетких знаменитих Срба који је запазио ту чињеницу и јавно о њој проговорио јесте Милош Црњански.

О Црној Гори и Црногорцима нико није објективније писао од Светог Петра Цетињскога. „Ви сте од Бога одступили и страха божија изгубили, ви сте грехоту и срамоту заборавили, ви за душу и поштење не мислите, ви се не можете крви братске наситити“, писао је цетињски чудотворац Катуњанима маја 1822. године уз горки закључак да „истини и поштен човјек не има међу овим народом мјеста“. Овим тоном писане су све његове посланице. Да би разумјели шта се данас догађа са Црном Гором неопходно је дати поштен одговор на следеће питање: Јесу ли ови људи којима се на овакав начин обраћао Свети Петар Цетињски били ближи разбојницима или заточницима косовске мисли?

И сам Његош, који је „Горским вијенцем“ „престворио косовску легенду и Косово попео за још једно небо“ (М. Бећковић), оставио је писане трагове о племенском злу црногорскоме. Тако он у писму проти Георгију Николајевићу из 1850. пише о последицама црногорске изопштености из цивилизације: „Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. Црну Гору је свакојако зло пратило, у њој мало попријед није смио ни Европејац свободно ући, него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по конопима у бродове трговачке европејски пацови те се пресељавају из Европе у Америку… Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити“.

Ето због чега су владике Петровићи толико инсистирали на немањићко-косовском идентитету становништва старе Црне Горе. Знали су они добро да би без тог идентитета Црногорци остали на ванцивилизацијској идентитетској основи званој племенска свијест, што се нажалост касније у добром дијелу и догодило. Та идентитетска празнина у бићу данашњих Црногораца је и узроковала њихову холивудско-дукљанску митоманију.

У таквој, дакле, Црној Гори Његошевом наследнику Зеку Манитом је годину дана касније пало на памет да прави државу и да се прогласи за свјетовног владара. Узалуд га је народни паметар Сула Радов упозоравао: „Господаре, што ће брод у каменицу“? И то је, а не комунистичка револуција (како то стереотипно мисли наша интелектуална елита), био кључни тренутак у стварању црногорске нације. Уосталом, управо је Зеко Манити 1857. године у једном писму француском цару Наполеону Трећем први употребио, с јасним политичким значењем, синтагму „црногорска нација“. У циљу реализације те своје намјере он није бирао методе. Почели су крвави прогони неистомиљеника и затирања читавих братстава и породица. И данас се добро памте његови злочиначки походи на Куче и Бјелопавлиће, као и затирање бјелопавлићког братства Кадића у режији његовог брата војводе Мирка Петровића. Марко Миљанов је у дјелу „Племе Кучи у народној пјесми и причи“ записао како су кучки невољници половћенским убицама који су им клали старце, жене и дјецу у колијевкама, довикивали из збјегова: „Не удри брата Србина, Црногорче, црн ти образ ка ти и јест, мимо браће“. Васојевићки војвода Миљан Вуков Вешовић, пише 12. децембра 1870. краљевском намјеснику у Србији Јовану Ристићу: „Књаз оправдано сумња и држи да сам ја мост између Србије и Црне Горе“. Исти тај књаз и касније краљ Никола гонио је становништво новоприпојених територија да носи црногорске капе на којима је писало Н. I (Никола Први), да „зборе“ подловћенским катунским говором, а Српску гимназију у Пљевљима, основану под турском окупацијом 1901. је одмах, након успостављања црногорске власти 1913. преименовао у Краљевску црногорску државну гимназију. Синтагму „теразијски Црногорци“, коју данас обилато експлоатишу црногорски идеолози, први је употребио управо књаз Никола у вријеме тзв. Бомбашке афере с почетка двадесетог вијека. Шта је све то, ако није утјеривање црногорске посебности у односу на остале Србе?

Истина, та даниловско-николинска државотворност јесте била утемељена на српском народносном осјећању, али исто тако и још више на идеологији подловћенског надсрпства, која је обликована управо на матрици српског националног романтизма из Војводине. Циљ је био обезбјеђивање предности за цетињски у односу на београдски двор у тренутку неминовног уједињења Срба у једну државу. Због тога је Никола стално говорио да Црна Гора има историјско право на „првјенство у Српству“. Ту идеологију, која је касније прерасла у менталитетску особину значајног дијела становништва, најбоље је дефинисао Милован Ђилас у роману „Црна Гора“ следећим ријечима: „Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац. Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци, ми смо со Српства“. А пошто су со Српства, то онда логично значи и да морају бити повлашћени у Српству, штавише да је њихово неотуђиво право да владају Српством и да на „остатак“ Српства гледају чак и расистичким очима! То је, дакле, било оно суштинско у идеологији цетињског двора. Каква претенциозност, каква мегаломанска амбиција! Све самопроглашена аристократија, све плава крв, коју новоцрногорски историчар и идеолог Живко Андријашевић с пуним правом именује као „племство с вуненим лентама“.

Нијесу, дакле, Црногорци сами по себи били носиоци косовског завјета, нарочито нијесу то били више у односу на остале Србе, него су такви били због тога што је у датом историјском тренутку тако хтио њихов господар. Јер, Црногорци се, будући да никад у историји нијесу успјели да успоставе грађански систем вриједности, без господара не могу ни замислити. Зато се овдје никад у историји није десила смјена власти на изборима. Та психологија лако се у наше вријеме, уз подразумијевајућу припомоћ иностраних центара моћи, претворила у своју супротност. Црногорско надсрпство, као такво, већ је посебност у односу на интегрално српство. Такав подловћенски Србин, тај, дакле, надсрбин, највише личи сијалици изложеној превисоком напону. Таква сијалица мора да „цркне“; а кад „цркне“, она престаје да емитује свјетлост у мраку и сама постаје дио мрака. Од надсрба до антисрба – то су крајности једног историјског клатна, супротности које се на крајњим тачкама додирују и постају једно те исто.

1918. наши преци су самовољно укинули црногорску државу због тога што им је историјско искуство недвосмислено показало да је црногорска државотворна идеја – идеја цивилизацијске немоћи. Та Црна Гора није, прије свега, имала економску подлогу државног суверенитета, па се као таква заиста и показала као „брод у каменицу“. Самим тим она није могла имати одговоре на кључна цивилизацијска питања тога времена. Она је била заостала и тоталитарна творевина, без институција, немоћна да успостави грађански систем вриједности, осуђена на цивилизацијско назадовање. Све то је, а не никаква „београдска великосрпска завјера“, довело до њеног урушавања. Уосталом, све то се јасно види из текста одлука Подгоричке скупштине. Таква цивилизацијска немоћ идеје цетињске државотворности учинила је немогућим и процес природног формирања црногорске нације, па је њено обликовање у двадесетом вијеку, из свима знаних разлога, настављено револуционарним комунистичким насиљем обнављања исте такве Црне Горе, са снажним и бескомпромисним отклоном од вјековне српске интегралистичке традиције. Пасја гробља и Зидани мостови су логичан наставак утјеривања црногорске посебности из времена Зека Манитога и књаза, каснијег краља Николе. Кулминацију тог насиља доживљавамо данас када је црногорска држава кренула у процес коначног уобличавања црногорског на бази затирања српског идентитета по обрасцу: црногорска држава – црногорска нација – црногорски језик – црногорска црква. То насиље, дакле, има своју законитост која гласи: неуспјешна држава једнако „нација с грешком“ (Ж. Андријашевић).

У процесу историјског ширења предјугословенске Црне Горе, наши преци и преци данашњих Црногораца изван њених изворних граница (које обухватају територију данашње цетињске општине), у њен састав су улазили као Срби, а не као Црногорци. Штавише, они су јој се припајали с увјерењем да су и Црногорци Срби и да је Црна Гора српска држава. Након свега што се у међувремену десило са Црном Гором и Црногорцима, испада да је тај процес био проста смјена окупатора, да су Црногорци само замијенили Турке. То је оно што Срби данас треба јасно да саопште Црногорцима.

Видјели смо да су Зеко Манити и Никола Мирков идеологијом надсрпства утјеривали црногорски на рачун српског идентитета. Српска самосвијест и црногорска државност су, дакле, и у њихово вријеме били, најблаже речено – притајени антиподи. Данас је тај процес ескалирао толико да су српски национални, језички, вјерски и културолошки идентитет и црногорски државни и национални идентитет постали непомирљиви, као ватра и вода. Ту не помаже цитирање историјских извора и то је нешто с чим се као Срби коначно морамо суочити. У самосталној Црној Гори Црногорцима највише одговара варијанта да ми њима бескрајно доказујемо како смо ми „прави Црногорци“, а како су они „издајници“ и „Дукљани“. У тој варијанти, у којој су у њиховим, а не у нашим рукама, све полуге економске моћи, све паре, сви медији и сви пендреци, ми смо осуђени на нестајање. Српска интелектуална елита, не само у Црној Гори него на свесрпском простору, српско питање у Црној Гори данас мора поставити полазећи од горе поменутих чињеница и самим тим извршити притисак на нашу политичку елиту да исто то питање постави на исти начин. А да би се то десило, претходно је потребно да она превреднује више него површне псеудоромантичарске судове о Црној Гори и њеној прошлости, да их ослободи николинско-ђиласовских идеолошких окова, да схвати да је цијепање народа у Црној Гори на двије антагонизиране националне заједнице, српску и црногорску, резултат историјског процеса. Док смо живјели у заједници са Србијом, могли смо себи дозволити луксуз да кажемо: Србин или Црногорац, то је свеједно, то је једно те исто. У самосталној Црној Гори такав став води нашем идентитетском суициду.

Предстојећи попис стога је важнији од референдума из 2006. године. Појам Србин је једино одређење које у пописном формулару може сачувати и наше памћење, и наш језик, и нашу вјеру, и нашу културу – од Светог Саве до патријарха Павла, од Мирослављевог јеванђеља до Матије Бећковића… На крају крајева, они што хоће да буду и Срби и Црногорци истовремено, том ријечју Србин на предстојећем попису сачуваће и то своје црногорство, јер су се у петровићким временима и њихови преци самодефинисали на исти начин. Међутим, уколико у пописну рубрику националност упишу ријеч Црногорац, они све то губе, јер је појам Црногорац дефинитивно изгубио своје првобитно, изворно значење.

(Аутор је члан предсједништва Српског националног савјета и уредник Српског Кул радија а текст је саопштио на Округлом столу „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се у организацији Српског националног савјета одржао 25. и 26. јануара у Подгорици)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/8644-rajo-vojinovic

Advertisements
Kategorije:Uncategorized
  1. Bobi
    jul 5, 2011 u 2:45 am

    Dje me nadje…))) Vidim da si ovo slovo posvetio onima koji su Crnogorci a ujedno i Srbi, a ja sam sebe bas tako dozivljavam.Srbske epske pjesme sam uvijek volio, pa i sad me ganu stihovi o Kraljevicu Marku…a kad sam se posvadjao sa prvim pravim Turcinom kojeg sam u zivotu sreo prije dvaes i kusur godina u Briselu, e bilo mu je po rebrima i za onih petsto godina. „Hе слажу се овце с вуковима“….e stvarno ne razumijem zasto taj stih ovdje i sta si sa time mislio reci…??? Isto kao sto ne razumijem M.Beckovica koji je decenijama bio Crnogorac u Beogradu. Ne razumijem taj duh i koja je to ideja, pocevsi od Vladike Artemija, pa preko Amfilohija i zavrsivsi sa Kacavendom. Kao da se svi mole Bogu:“Ne daj Boze da se Srbi sloze, a mi cemo ti pomoci da ih zavadimo“ ))) A zar ne bi bilo ljepse da se pokusa sa bracom Crnogorcima zivjeti u slozi, nego tako kako vi radite? Naucio si neke stvari iz Crnogorske istorije napamet, pa to sada ponavljas kao papagaj i bulaznis nesto o „идентитетском суициду.“ A ne vidis dalje od nosa. Na kraju ispade pametan Marko Vesovic kada kaze govori o cetnicima http://www.chicagoraja.net/2011/03/08/mile-dodik-je-novi-radovan-karadzic/ Nema vice cetnikovanja, idemo svi u Evropu i oni nam kroje kabanicu.
    Jeste da je ujedinjenje dvije Njemacke napravilo presedan u novijoj istoriji i da po tom principu sve nacije imaju pravo da zive u jednoj jedinstvenoj drzavi. Ali ako se ikada raspise referendum (za naseg zivota) za veliku Srbiju, ja ti garantujem da ce Crnogorci zadrzati svoju, A to sto vi prebrajate koliko je Srba i koje selo je za koga, samo kupite trunje. Da znas!
    To treba da te je sramota, da sve podcijenis i objasnjavas sta je pojam Srbin a sta znaci Crnogorac. Ma znaju to svi bolje od tebe, ne brini se. Nece nestati srpske intelektualne elite ne boj se. Dok je Crnogoraca ne brini za Srbe,cuvijek ce se naci neko ko ce ih voditi,

    Eto ja toliko,a ti Rajo sine budi dobar……

  2. oktobar 20, 2011 u 4:56 pm

    Не постоји гори човјек од овог смрдљивог твора. Није забиљежено да је неко сличан газио куглом земљином али пичка је то мала УДБА-шка

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: