Početak > Uncategorized > Dragutin Kovijanić nešto analizirao! (25. januar 2011)

Dragutin Kovijanić nešto analizirao! (25. januar 2011)

Отуђење од српства и дробљење српског имена


ПДФ Штампа
субота, 26 фебруар 2011 12:42

 

Пише: Драгутин Ковијанић


Поред Његоша, „владаоца последњег независног огњишта велике Душанове државе“, који је „са Ловћенских висина могао видети све границе малене Црне Горе, а гусле су му помињале далеке и непрегледне границе пространог српског царства“; краља Николе, чија је мисао о Српству, иако почињала са Обода „сача цријепња духовнога српског хљеба“, допирала до Призрена, Сарајева и стотину других градова у којима „на језике различите, мало Српче већ заноси“, а са тугом га на то подсећало звоно Иваново, за чији звук каже:

„Звони, звони, мило звони, Србима је то олтар; за њ’ се река крви проли, то је Христа Бога дар“; и војводе Марка Миљанова, чији су укупан живот, свака мисао, прва и последња реч, и свака реч између њих, били Српству намењени и посвећени -поред ових корифеја Српства и позивом на овакве лучаноше, частан је и моралан изазов бити бранич Српства.

Српство у Црној Гори-Црногорско Српство не негира Црногорске специфичности, оно управо њима потврђује да је најсрпскије Српство. Ту специфичност Црногорцима је подарила наклоност историјске судбине .У овом делу Српства, након пропасти моћне српске царевине, у овом „комадићу од развалина нашег царства“, „Црна Гора је урна у којој је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића…“

По чувању српских светиња, Црну Гору, у којој су те светиње прибегле да би у њој биле сачуване, Вилзем Гледсон смешта у „немо и нечујно царство Агамемнонових предака“, а њене – „српске горштаке“ назива: „одабраном, племенитом и царском расом“; јер су се ови витезови по слободарским навикама увек и вековима одазивали позиву своје напаћене браће, због којег нису савијали српски ослободилачки победоносни барјак од пропасти српке царевине, држећи га поносито, јуначки и непрекидно високо развијеним као знак неугашене слободе, и као знамење снаге, помоћи, наде и утехе Србима, који су са чежњом и надом на избављење гледали како се на срећу српског рода виори и осмехује; сејући, докле је досезао, страх и панику злотворима под којим је слобода јаукала. Тај, српски барјак, са Душановим орлом, виорио се изнад главе књаза Николе 1883. године, на пароброду којим је путовао за Цариград, с поносом што ће тај барјак и турски султан видети како се уз Стамболу виори.

Зар да се све то заборави, и томе окрену леђа; уместо да се потомци „Српских горштака држе давно утабаних стаза својих предака, да не би у смутним временима беспућем и к понору тумарали; да националну једнороднородност претворе у братску љубав; да се приближе духу предака; да држе и сачувају везу са дичним кореном својих праотаца; да својим достојанством потврде право да су им потомци, и потомцима оставе прилику да се и они могу дичити да су имали претке достојне својих предака; да се сачувају од проклетства и презира предака и потомака – бдењем и жртвом за очување српских националних вредности, части и достојанства.

Да није било поробљене „једноплемене браће“ који су од слободних Срба -Црногораца, исчекивали руку братске помоћи; да није било ненаситих жвала које су на Српство зевале са свих страна; да српски народ није био душманском вољом и вољом туђинских силника одвојен, расејан по свету и растурен по туђим царствима, не би ни српско име бранили, чували и њиме се вековима на овим просторима дичили „српски горштаци“, од којих се данас, нажалост, туђе многи њихови потомци, претећи да свећу Српства на овим просторима угасе, Српства за које Његош каже: „нит је шака, нит је пуна капа – управо би прегршт напунио“, па раздрабањем и овако малена народа, лако је поупадати у ђавољу торбу.

У Црној Гори, вековима кроз историју, били су испред живота као слава и светиња: Српство, Крст и Слобода, чувани и стотинама пута прекупани крвљу њихових душмана и бранилаца. Извор ових вредности, који сеже у времена она стара, обележена „карактерима, чојством и чашћу“ када се није живело од „обмана и превара“, преко лозе Немањића, честитог кнеза Лазара и Косовског мита, заносно је напајао све српке душе. Из тог извора сакупљене су и норме које истичу: Витештво и Српство под знамењем Крста и упућују на њих. Ове норме обликовале су понашање „српских горштака“ које „издајника проклетсву и анатеми предаје и од сваке чести и поштења братскога испуста.“

Кобне су последице дробљења српског имена, а тиме и Српства на: Србијанце, Црногорце, Личане, Босанце, Хрецеговце, Банијце, Кордонаше, Славонце, Крајишнике, Банаћане, Бачване, Сремце; а да не говорим и о још ситнијим поделама.

Одређене специфичности делова Српства које су време и околности створили према „својости“ неминовно постоје и остају. Оне у срцу тињају као жар под пепелом. Немогуће их је и непотребно из срца истеривати. Њихове искре треба усмерити да Србима осветле пут заједништву. Тровање „мртвом крвљу“ треба спречити и не дозволити да се искре специфичности распирују у претећи пожар на зло и несрећу српску који би озарио и огрејао душмане Српства, а српске вековне тековине и надања сатро у неповрат, претварајући их у пепелиште. На то, свеукупни српски род, подсећа и опомиње Његош из Беча још 1847. године, да се чувају „адског сјемена братскога раздора“ које доноси и шири „мрачна глупост нечистим ногама“; јер тендензиозни смер ка специфичностима по крају, топонимима, језику, државности, расејању, или по другим основама – отуђују од заједништва. Специфичности само омеђавају, гетоизирају и отуђују. Оне су, без узде, незаустављиве и кобне; пре свега за оне који се тако омеђавају истичући самосвојност, што их најзад своди на аутономију ограђену личном кожом у простору који није већи од оног који се налази између темена и табана.

Раздрабање српског националног бића је заумно, јер отуђује од исконских генских и заветних веза са дичним витешким прецима. Зато се не може без велике грозе схватити грех оних потомака, некада великих предака и лучоноша братске слоге, који се отуђују од српског заједништва и то с позивом на најбоље – који су били заточници братске слоге и јединства. Уместо да им се Српством и слогом душе озаре топлином којом зраче витешки преци – незалазна сунца, њихов поглед је устремљен у некакве локве, из којих нико никада није, не може и неће црпети никакву светлост и снагу. О таквим погледима, Његош је потпуно јасан кад каже: „С локве сваке сунце сија и у очи нас обада, али небом да с’ невије, чим’ би локве сјале тада“. – Таквим српским Ефијалтима, међу бројним клетвама, које они на себе својим делима сами призивају, најбрже се одазива и најлакше на дом распрти клетва: „Губало их мајчино млијеко“ – јер им расрблзење и антисрпски поступци не дају мира ни костима предака, вековима свесно полаганим у бројним и великим гомилама на „жертвеник“ слободе и јединства Српства, за које Његош каже: „да устану, бабове ми душе, све би ове горе надкрилили“.

И данас, кад се по злој судбини, или нашем Богом одређеном искушењу, надноси неизвесност над Српством, јавља се из темеља српске државности, из молитава наших светаца, из снова и надања наших предака витешких мученика, – тајанствени зов да се одолети мора; иако одолети није лако кад „ненасите жвале“ зевају са свих страна и кад зло домаће измаља уши. Судбина је увек на оне који чују тај тајанствени зов, остављала препознатљив печат мученика, који чува од проклества и гриже савести која делује моћније од сваке спољашње претње и казне. Такви су и по роду и по соју у сродству са онима који на уштрб савести неће да ризикују „да их народ као губавце по прсту кажује“.

Тешко је гледати затварање, прикривање и фалсификовање светлих страница српске историје – историје славе и поноса српског имена, слободарске историје која је „пушчаним прахом и резом јатагана исписивана“ и у песме претакана са узор и надахнуће потомака. Зар да се после мученичких векова у којима се потоцима људске крви бранило Српство, и од нестајања витештвом отимало – сада растаче, нестаје и губи његова истинска, и по недостижном узору – митска вредност.

Одагнајмо од спрког имена кукавичлук, срам и издају; сачувајмо и потврдимо славну слику о Српству, достојну дивљења и најсилнијих на свету. Ојачајмо наду у боље дане Српства и усмеримо наша прегнућа у том правцу. Покажимо се достојним да Самобитни, Безпочетни и Свемогући Бог отвори пут нашем прегнућу.

(Аутор је текст саопштио на Округлом столу „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се у организацији Српског националног савјета одржао 25. и 26. јануара у Подгорици)
http://www.srpskenovinecg.com/stav/8911-dragutin-kovijanic

Advertisements
Kategorije:Uncategorized
  1. Nema komentara.
  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: