Početak > Uncategorized > Nikola Ivanović dokazuje da Njegoš nije bio Crnogorac! (25. januar 2011)

Nikola Ivanović dokazuje da Njegoš nije bio Crnogorac! (25. januar 2011)

Владика Раде се изјашњавао као Србин ПДФ Штампа
петак, 04 фебруар 2011 12:30

Пише: Никола Ивановић

Има једна мудрост из Талмуда. Будалу можеш образовати, али га не можеш научити да мисли

Кинеска културна револуција, чија је ударна песница била “Црвена гарда” завршена је срећним исходом и осудом “четворочлане банде.” Црногорска културна револуција је тек започета, а и њена ударна песница је хомогена “гарда,” рекло би се црвено-зелена. Исход, могуће, биће сличан, а последице различите.

Мала дигресија: Данас Кина плива у капитализму, црвена боја је иза њих, позната мјеста из грађанског рата, попут Јуан – ена, одакле је почео побједоносни “Дуги марш” крунисан побједом Куоминтанга, претварају се у атрактивне туристичке дестинације. Тако данас модерна Кина црвену боју уновчава у виду “Црвеног туризма.” Највећи је инвеститор на свјету, чврсто привредно увезан са САД, позајмицама и откупом дионица спасава евро, а уколико он падне пала је и ЕУ, (Н. Саркози). Док за НДЦГ и НДС, Европа нема алтернативе, увелико економска, војна и политичка моћ са Атлантика сели на двије обале Пацифика. Све се гласније говори да је Европа евроазијско “полуострво,” а по главним параметрима – популационим, територијалним и економским представља 10% моћи Азије. Вратимо се културним револуцијама, кинеској прије 44 године и данашњој црногорској, која се бави идентитетским питањима. И једна и друга револуција имају додирних тачака у рушењу табуа, али постоје и разлике. Колико се сјећам, црногорска је почела у мају 2006, а кинеска у мају 1966, „револуционисањем” миленијумске кинеске културе и филозофије базиране на Конфуцијанизму, Будизму и Таоизму који су опскрбили кинески народ толеранцијом, заштитом људског морала, култа државе, породице и учитеља. Револуционисање културе почело је Црвеном гардом. Толеранција, традиционални морал, култ породице постојали су остаци прошлости, с којима се треба обрачунати. Уништаване су свете књиге, присиљавани будистички монаси да се врате свјетовном животу, девастирани многи храмови. Данас су остала само мучна сјећања на покушај урушавања духовног идентитета народа и слабљења државе старе пет миленијума.

Црногорска културна револуција јавља се четрдесетак година послије кинеске..Што се тиче језика и правописа, кинеска културна револуција има и позитивну страну – поједноставила је компликовано кинеско писмо и смањила број знакова. Црногорска, напротив, повећала је број слова, па сва духовна достигнућа народа треба преводити на нови (политички), црногорски језик. Заједнички именитељ двије револуције: Добро су организоване и снажно подржане државним институцијама и партијским насиљем. У новој балканској револуцији која тече, не пале манастири и цркве, (изузимајућ Косовске), нити се ложе свете књиге, нико не тјера свештенике да се врате свјетовном животу, али у цркве насилно проваљују нови вјерници, нове цркве, која је регистрована у полицијској станици.

Да би држава преживјела разне лудости, оданим се дају нове дужности. Најчешће нијесу се потврдити у струци. Рецимо, касапљење Српске православне цркве својевремено је било удијељено министру, иначе хирургу, а сада је тај посао, рекло би се, у надлежности предсједника народне скупштине. Изгон српског језика из образовних установа недавно је повјерен министру Славољубу Мигу Стијеповићу, који није имао неке веће стручне референце у просвјету и култури. Више се бавио фудбалом, самоуправљањем и социјалним старањем. Члан је главног одбора ДПС-а. Рекао је да ће радити све по Уставу. Од 1990. до 1998. године био је генерални секретар Фудбалског савеза Црне Горе, а од 1998. до 2001. године – замјеник Предсједника Фудбалског савеза. Радну каријеру почео у ГРО “Првоборац” Херцег Нови, прво као приправник, потом правни заступник, а потом директор правне и самоуправне службе. Од јула 1998. до јула 2001. године био је министар спорта. Обављао је и дужност секретара Републичког секретаријата за спорт, а од јануара 2003. до новембра 2006. године био је министар рада и социјалног старања. Сада је министар просвјете, науке и спорта. Чим је најавио да ће српски језик, којим говори већина, елиминисати, и увести црногорски језик, којим говори мањина, стигле су му честитке, а честитари су га прогласоли за личност године. Као човјек задатка, већ је легитимисан као рушељ табуа. Одмах се хвата укоштац са највећим проблемом – са наметнутим табуом којег се клонио цио естаблишмент: Повлачи конкретан потез на коначном прекидању мимикрије са „матерњим језиком“ и спровођењу у дјело одлуке утемељене на Уставу и законима: у Црној Гори је језик црногорски, с тим што су у службеној употреби и језици мањина – српски, босански, хрватски, албански… Дјеца у школама треба да уче свој језик који ће називати именом своје државе. Храбра одлука чију далекосежност по цијело друштво још нијесмо у стању ни да сагледамо, без дилеме је, вриједна најдубљег респекта, цитирам једну црногорску дневну новину.

Између језичке реалности и министра – јечи празнина, која би могла имати покриће у оној – Чији хљеб једем, онога пјесму пјевам. Неспорно, министер ће се ослонити на уставну клаузулу, а како је донесена, о томе министер неће мозгати, нити шта је реалност и истина, а шта намакнута лаж и политичка трговина. Кад спроведе у дјело клаузулу предстоји – све испочетка, гдје слиједи и превођење Његошевог “Горског вијенца,” па надаље.

Као што је непролазна Хомерова Илијада и Одисеја имала интегративно дејство на духовни живот и културну припадност Грка, тако је и Његошев “Горски вијенац” имао интегративно дејство на духовни живот и културну припадност Срба. У шему културне револуције никако се не може удјенути владика Раде, самим тим што се изјашњавао као Србин и што су његови стихови геноцидни и тиме нијесу у савременом тренду НАТО и евро-атлантских интеграција. Носиоцима културне револуције олакшан је посао тиме што се нова држава налази у пуној фази преиспитивања историје Црне Горе па гардисти не морају знати да је живот Црногораца тог времена био у знаку православља, а да су потурице били пријетња Црној Гори. Истрага потурица, дакле, догодила се не због тога што су били муслимани, него зато што су служили циљевима друге државе. У Црној Гори,дакле, није извршен геноцид, него је читава акција истраге потурица Његош означио као дио борбе за слободу, без које не би постојала ни данашња НДЦГ. Зато тумачење неких црногорских (х)историчара, а посебно значење стихова “Горског вијенца,” не можемо свести на “тамну страну” (х)историје Црне Горе и на “црногорске тмине, којима је кумовао и Његош, неким својим геноцидним стиховима,” како едукује гарду дукљански академик.

Код англосаксонаца посебно се његује култ Шекспира, преиспитује се садашњост у дијалогу са његовим дјелом. Тако је до културне револуције било и у Црној Гори: преиспитивала се садашњост према моралним критеријмима јуначтва у оставштини Његоша и чојства и ненадмашне етике Марка Миљанова. Већ су се превртљиви и нестални интелектуалци одрекли тих тмина.

А како је подавањем и продавањем дошло до недемократске уставне клаузуле да се већини намеће воља мањине?

За подршку језицког сепаратизма била је неопходна подрска и једне опозиционе партије, како би се намакла парламентарна већина, а тиме народна скупштина постал проточни бојлер. Наиме, Небојша Медојевиц, лидер ПзП, иза затворених врата, договорио се са Светозаром Маровицем о подршци језичког сепаратизма, јер Црногорци говоре “црногорскијем језиком,” након чега је у парламенту, прегласавањем, потврђена та задата “истина.” Светозар Маровић, 24-каратним осмијехом дочекао је Небојшу и “обарио” га да као “опозиционар” подржи владајућу коалицију у изгону српског језика из Устава Црне Горе. Народно искуство казе – вјешти пецарош може сома упецати на празну удицу. Тако то бива кад се јако зине. Кога брине што неумољива статистика потврђује да двије трећине грађана говори српским језиком. Народна скупштина се тада легитимисала да није израз народне воље. Након такве представе, нико се од опозиционара није сјетио да истој скупштини предложи хитно доношење закона којим се посланици ослобађају обавезе да буду израз народне воље. Комбинацијом јаког зијевања и празног надимања, опозиција се дробила. Услови трансфера остали су непознати, али је позната дискриминација већине која је изложена тортури мањине.

(Аутор је текст доставио порталу у оквиру трибине на тему „Попис становиштва у Црној Гори 2011. године“)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/8671-nikola-ivanovic

Advertisements
Kategorije:Uncategorized
  1. irena
    april 2, 2011 u 10:24 am

    Kako te nije sramota bivši novinaru sarajevskog oslobodjenja, komunjaro iz Izvršnog vijeća, Miloševićev podaniče iz Beograda i Lalevića

  2. Машан
    april 6, 2011 u 12:58 am

    Ирена, ти си Хрватица, па не знаш ћирилицу? Или си ,можда,заборавила када је Мило „ратовао за мир“ око Дубровника ?

  3. Zvek Zivi
    jul 2, 2011 u 8:47 pm

    Koji debil ovi seljacina sunce ti kalisano e dabogda ti kineska demokratija u klucu konacila debilu glupi ! Pocevsi od kine dje u podnozje svakoga objekta ima na desetine iljdada leseva ovi nepismeni debil mlati o CG ! Debilu glupi odjebi ti lagano za serebadiju pa serinjaj koko oces tamo u CG je Crnogorska Crkva Crnogrska Himna jezik zastava grb ,sve je bravu Crnopiorsko a vi podrodjene POSEEbice i gedzovani smrdljivi i dalje jurisajte put Tokija preko MilwockiJa samo aobidjite Kosova u veljem lugu jerbo tamo nijeste vise liseli dje drugo dobrodosli !!!!! Aj dsad ljigo ogd ljige odjebi lagano u troskocima za pasaluk biogracki pa tamo lispavaj !

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: