Početak > Uncategorized > Nikola Ivanović: Politički Srbi (31. januar 2011)

Nikola Ivanović: Politički Srbi (31. januar 2011)

”Политички” Срби

ПДФ Штампа
петак, 04 фебруар 2011 15:22

Пише: Никола Ивановић

Српски национални савјет, како стоји у саопштењу од 31. јануара, устао је против идеолога новоцрногорства, Миленка Перовића, предсједника комисије за стандардизацију црногорског језика, који из Србије, након што је срочио црногорску азбуку, сада преко државних медија у Подгорици пласира бројне неистине, кривотворећи историјске догађаје и чињенице. (види: srpskenovinecg.com).

Шта је устврдио професор етике на Филозофском факултету у Новом Саду, Миленко Перовић, а медији нотирали 31. Јануара? Господин Перовић је устврдио да су етнички Црногорци претворени у “политичке” Србе. И додао критичке опаске на рачун (полу)интелектуалаца, читај Срба: Народ нема комплексе црногорских полу-интелектуалаца који мјерило како ће говорити не траже у властитом повијесном и језичком бићу, него у томе како други народи говоре своје језике…Они су потпуно ирационални, посвађани с реалношћу, инфантилни у свом „пркосном“ отпору и мржњи према својој јединој држави. По поријеклу етнички Црногорци митоманским акробацијама претворени су у „политичке“ Србе. На питање новинара да објасни гдје је ситуирана та ирационалност, професор етике је налази “у њиховој психологији прозелитског и конвертитског идентитета… Народ у Црној Гори с радошћу ће пригрлити свој језик! Само му треба дати прилику! Ускличник се схвата као категорички императиве. Дакле, прилике није било.

Да ли је истинита тврдња?

Полазим од начела – не утјерујте човјека у лаж, јер вам то он никада неће опростити. Није спорно право на властито мишљење, али постаје спорно да се, с једне стране не раздвоји етика од политике, а са друге, чињенице, које наводим, нијесу у складу са тврдњом професора Перовића. Прилика је дата за изјашњавање. Пописом из октобра 2003. године 64% грађана Црне Горе изјаснило се да говори српским језиком. ( Црногораца 270.366, или 40,64 одсто, Срба 201.892, или 32 одсто, Бошњака 63.272 или 9,41 одсто, Албанаца 47.682 или 7,09 одсто, Муслимана 28.714 или 4,27 одсто, Хрвата 7.062 или 1% ). Дакле, Црногорски језик с радошћу није пригрљен.

Истина, ову чињеницу је суспеновала и народна скупштина. Након страначке трговине језицки сепаратизма подржала је и опозициона партија, ПзП, и након прегласавања у парламенту потврђена задата “политичка истина” и промовисан је црногорски, као доминантни језик. У земљи без веће демократске традиције преплићу се надлежности, свако је надлежан за свашто, зато се и свашта дешава. Као и 1941. тако и 2011. Црногорски језик уређују странци. Зато се и десило да међу врховне арбитре за “државни” језик и државну “цркву” јавља професор етике из Новог Сада. Претходно је др Јосип Силић, универзитетски професор из Загреба дао практичне натукнице о новом црногорском језику. Штампао је омању брошуру, “Црногорски језик,”црвених корица, која изгледом асоцира на “Комунистички манифест.” Рецензенти су Миленко Перовић из Србије и Људмила Васиљева, из Украјине, историчар, а уредник је Аднан Чигрић, први докторант црногорског језика, одбрањен у Хрватској. Недавно је брошура просута у маленој Црној Гори у енормно великом тиражу, у 8.000 примјерака. Издавач је држава, односно, Министарство просвјете и науке Црне Горе, уз потпис министра Славољуба Мига Стијеповића, којему је повјерен изгон српског језика из свих образовних установа, рок септембар 2011. Ни министар није од просвјетне струке. По образовању је правник, није имао никакве стручне референце у просвјету и култури, али јесте у фудбалу. Од 1990. до 1998. године био генерални секретар Фудбалског савеза Црне Горе, а од 1998. до 2001. године – замјеник предсједника Фудбалског савеза Црне Горе. Члан је главног одбора владајуће ДПС. Читајући Силићеву брошурицу “Црногорски језик,” наилазимо на опаску: До мишљења која смо овђе изнијели дошли смо проучавањем граматика и правописа свих стандардних језика штокавског система. Литература: Рјечник хрватског језика Владимира Анића и Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива Рикарда Симеона. Амин. А унутра понуђен необичан мени – Комуникацијски трокут, Троточка, Текстна везна средства, Шта црногорски језик јесте и како га описати, Зависност ритмо-мелодичког значења од мелодије…

Рекло би се – гдје је много самопроглашених језичких стручњака, а језик им није струка, могли би посумњати у њихово знање, а богме и у поштење.

Да ли су Црногорци претворени у “политичке” Србе ?

Одговор се налази у у збирци докумената “Рад скупштине Црне Горе, 1945 – 1950,” (око 1000 страница), у издању Скупштине Црне Горе, 1984. Тамо налазимо и крштеницу црногорске нације, датирана на 31. децембар 1946. године, када је завршила рад Уставотворна скупшина, одржана на Цетињу. “Ко не познаје Стаљинову теорију о националном питању и њену примјену у СССР-у, тај никад неће разумјети федеративно уређење Југославије. А ко сагледа ове чињенице и познаје Стаљнову теорију о националном питању, томе је постојање црногорске нације недвосмислено јасно.” (Стр. 230). Устав је усвојен, одређени су државни симболи. Државни грб представља Ловћен са Његошевом капелом, (члан 4 Устава), а државна застава се састоји из три боје: црвена, плава и бијела. (чл. 5 Устава). Током прошле године,тробојка, коју је истакао испред службених просторија Српски национални савјет, шест пута је скрнављена. А на Цетињу спаљена, 31. октобра 2010. Голобради младица, колико знам, тробојку је уждио уз поклич – Вива Монтенегро! Она је стајала на згради некадашњег српског посланства, гдје је Зорка, кћерка краља Николе, родила Александра Карађорђевица.

Да ли у Црној Гори царује психологија прозелитског и конвертитског идентитета?

Прије засиједања поменуте Уставотворне скупштине Црногорци су били Срби. Тако су се изјашњавали ис ви њени господари. Дакле, и за вријеме владавине краља Николе, као и за вријеме његових претходника, Срби су, у структури становнисва, чинили готово 100% становниства. Кад је књаз Никола при првој посјети Београду, 28. јуна 1896, на Видовдан, са пратњом ступио на пола савског моста, рекао је: “Војводе и Ви остали, скините капе и прекрстите се три пута. Долазимо у земљу истог племена. Долазимо у земљу краља Александра Обреновића.” (“Видело,” 28. јуна 1896). За вријеме ране Титове владавине и засиједања Уставотворне скупштине (1946), , Срби су одједном ишчезли и спали на једва 1 одсто. Од пописа до пописа становниства број Срба се увећавао. Почело је враћање својим српским коријенима. Рецимо, пописом уочи распада Југославије, 1991. године од 615.267, изјаснило се 380.484, или 62 одсто као национални Црногорци. У односу на претходни попис из 1981. број Срба се готово утростручио, са 19.407 попео се на 57.176, више од 10 одсто. А пописом из 2003. проценат декларисаних Срба је утрстручен у односу на претходни попис и попео се са 10% на 32%! Тада се на најдемократскији начин 64% грађана Црне Горе изјаснило да говори српским језиком.

Политичари дјелују успјешно, само ако су “оруђе духа времена.” Зато гријеше лидери опозиционих сранака које најављују битку за очвање “процента,” супротстављајући се народном логосу, јер пописи показују неумољиву узлазну спиралу. Уколико се не примијене полтички марифетлуци, реално је очекивати даље повећања броја декларисаних Срба.

Нагло сплашњава медијска промоција црногорског језика са 32 слова, а ишчезава привремени и права поплава кроатизама, што наводи на закључак да је неко рекао Олади! “Збори” као некада – док се не обави попис становништва. Овај инвентиван потез представља међукорак који ће послужити наивним као утјешна варка. Изгледа да је привремено залеђена и иницијатива о нужности интеграције двије академије – старе ЦАНУ, црногорске и младе ДАНУ, дукљанске.

Вратимо се Црногорцима у Србији. Послије Другог свјетског рата биљезимо велике сеобе Црногораца према Србији. Први колонисти, хрончари биљеже, 90 породица кренуло је 3. новембра 1945. године са жељезничке станце Вилуси у Војводину. Д до 1948. године из Црне Горе у Војводину преселило се 6.734 породице, највише са подручја општине Никшић. Према попису становништва 1948. године, из Црне Горе се иселило 82.466 становника. Одласци, посебно због школовања, су убрзани. Мислим да је морално проблематично да око 260.000 Црногораца дође у Србију, а онда дио њих шаљу поруке да српски “хегемонисти” поробљавају Црну Гору. Чак неки потомци колониста, чији су преци, као колонисти, Срби, одмах послије рата добили куће и имања у Војводини, сада се обраћају невладиним органзацијама тражећи да нихова дјеца у школи уче црногорски, а да државна администација преводи документа на “њини” језик. Поставља се питање да ли су се иселили у богату Војводину да би били угрожени, или се ради о новоцрногорцима, политикантима, којима српски медији дају неограничен простор, чиме, посредно се солдаришу са фиктивним опасностима. Не знам да ли је претјерао Зоран Ђинђић, када је својевремено, у политичком дуели са Славком Перовићем, предсједником Либералног савеза Црне Горе, изворним суверенистом, тврдио да чак 2 милиона грађана Србије има црногорске коријене.

Овај политички идентитетски стампедо са политичком позадином подсјећа на “Културну револуцију” у Кини прије четрдесетак година, која је доживјела бродолом с осудом “четворочлане банде.” У Кини, шездесетих година прошлог вијека имали смо “Црвену гарду,” као ударне снаге револуције, која је покушала да угрози традиционалну културу, а култура је душа народа. У првој деценији новог миленијума, у Црној Гори имамо, (условно је именујем), “Зелену гарду,” чувари тестамента “зеленаша.” Културна револуција, колико знам, имала је и један позитиван учинак – поједноставили су писмо, смањили број знакова компликованог писма. Црногорска “културна револуција” повећала број слова и тиме искомпликовали писмо. Поборници “културне револције” у Црној Гори запосјели су главна средства информисања, кљукају народ информационим отпадом, који понижава човјека, тјерајући га да се, путем њених “преиспитивача хисторије” и промовисања самозаборава, дакле, денационализацијом и дезинтеграцијом, пољуља народни дух, како би се потомци стидјели славне историје, коју су стварали преци. То би могло водити урушавању морала, законитости, правног поретка и тиме правити руину од нове државе.

___________________
Подаци о аутору: Дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву, група филозофија. Новирар и публицист, рођен у Даниловграду, живи у САД. Четрдесет година потрошио у новинарству, у три републике, сада државе, у Сарајеву, Подгорици и Београду. Објавио три књиге: Скупа власт, јефтина држава, Речено или прећутано, (књига интервјуа) и Власт и држава – Црна Гора и Србија, крај или наставак феномена балканске деструкције. Бави се истраживачким новинарством. Припремио и ширу студију, коју је (објавила “Политика”), у којој, на основу архивске грађе, демантована је тврдња историчара да је државну краткоталасну станицу, Радио Југославију, формирао Вељко Влаховић, октобра 1941. Њу је формирао 8. Марта 1936. године др Милан Стојадиновић, да би се супроставио фашистичкој пропаганди. Директор Радио Југославије, (1994-98), директор главни и одговорни уредник “Побједе”(1992-94), Републички секретар за информације Црне Горе у два наврата, (1988- 91),шеф кабинета предсједника владе (1984-86). Добитник годишње награде Удружења новинара Црне Горе, Шестоаприлске награде града Сарајево(дијелио) и Плакете Југословенског институте за новинарство, за унапређење теорије и праксе Југословенског новинарства. Сарађивао у НИН-у, Политици, Ослобођењу, Побједи, Гласу канадских Срба…

http://www.srpskenovinecg.com/stav/8687-nikola-ivanovic

Advertisements
Kategorije:Uncategorized
  1. Nema komentara.
  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: