Početak > Uncategorized > Matija Bećković mudrovao kao i obično, ovaj put u svrhu predpopisne kampanje (2. mart 2011)

Matija Bećković mudrovao kao i obično, ovaj put u svrhu predpopisne kampanje (2. mart 2011)

MATIJA BEĆKOVIĆ O CRNOGORSKOM JEZIKU, NAPADIMA NA MITROPOLIJU I POPISU U CRNOJ GORI…

Do riječi su došli diletanti

 

~Ne verujem da priču o „crnogorskom jeziku“ čeka srećnija budućnost. To je najbrutalnija politička ujdurma koja nema ništa sa istinom o jeziku Crne Gore

Za Matiju Bećkovića kažu da je akademik koji govori o svom trošku. Jednog od najvećih pjesnika srpskog jezika zovu i gorštakom iz ravnice. Za sebe veli da je umiješen od različitog tijesta: „Ima tu Senti, Slavonskih Brodova, Kolašina, Valjeva, Veljih i Dubokih, Srbije i Crne Gore, ravnice i brda, ali ne bi me bilo bez beogradske kaldrme“.
Na zamkama oko srpske tradicije, kralja i Boga više puta je zapetljavao noge, ali smatra da će o njegovom stradanju bolje pričati neko drugi, mada ni sebi ni svojim unucima ne djeluje kao žrtva. U intervjuu za „Frankfurtske Vijesti“ koji prenosimo, priznaje da bi, ipak, volio da čuje ispovijest nekog od onih gonilaca koji su zarađivali hljeb idući za njim i drugima. Žao mu je što pjesnici više nijesu heroji kulture, što je Šantić bačen u Neretvu, Andrić u Drinu, a Ćopić i Kočić su obezglavljeni u zavičaju koji su opjevali i ovjekovječili…
~Šta Matija Bećković misli o novokomponovanom crnogorskom jeziku koji je aktuelna vlast izmislila, silom proglasila i dekretima kodifikovala?
– Ja sam moje davno napisane novinske tekstove naslovio „O međuvremenu“. Nisam slutio da će međuvreme uslediti i tek sad dočekati svojih pet minuta. Eto: niti se završilo staro, niti stvoreno novo. Nastala je pauza, vakum, zev u kojem se svakojake priče pričaju, sto put prepričane i raspravljene.
Kad i kad je Radosav Bošković napisao „Uporednu gramatiku slovenskih jezika“? Naslov je dovoljan da sve kaže. E sad, kao da nikad ničeg nije bilo pričamo sve ispočetka i vraćamo na prapočetak, u kameno doba istorije i jezika. Imaš dva poslanika više, imaš poslaničku većinu i misliš da imaš pravo da promeniš ime, jezik, veru, istoriju jednog naroda…
~Katedru za srpski jezik na Beogradskom univerzitetu držali su kao po pravilu Crnogorci?
– I nisu tu došli po ključu nego po daru Božjem. Bili tu Mihailo Stevanović, bio Radosav Bošković, bio Radomir Aleksić, bio Vušović, bio Lalević, bio Mitar Pešikan… da ne zaboravimo sve ostale do Stijovića i Draga Ćupića. Veliki narod ima i veliki jezik. Jezičko zakonodavstvo je važno koliko i ustavni poredak i državno ustrojstvo. Ako nije i važnije i trajnije. Slava jezika se poklapala sa slavom naroda i države. Na jeziku se vidi koliko je jedan narod civilizovan i emancipovan. Pisanje je civilizacijski čin. Najstabilnije su države koje imaju i najčvršće normirane jezičke norme. I obrnuto: najnestabilnije one koje nikavih normi nemaju, gde se piše i govori kako je kome ćef, koje plutaju bez puta i cilja vrteći se na vodenoj podlozi.
Srpski jezik je davno kodifikovan i umnogome je stvarao i modernu srpsku državu. Žalosno je da brodolom države prati i brodolom jezika i njegovih normi. I možda je veća sramota što se raspada jezičko zakonodavstvo nego što se raspala država i njeno ustrojstvo. Najgore je što su na taj raspad pristajali i oni koji nisu morali i koje političke odluke nisu obavezivale. Istina, malo koji ozbiljan lingvista je na to pristajao, ali je bilo dovoljno samozvanaca i diletanata da ponude svoje usluge.
~Vukova jezičku reformu zovu i Vukovom revolucijom?
– Ne slučajno! A svaka revolucija, pa i Vukova, bespoštedna je prema svojim protivnicima. I Vuk je bio beskompromisan, ali kad je pobedio, on je imao više razumevanja za stavove onih koje je pobedio i sve što je kod njih bilo dobro prizvao bi, priključio i pomirio…
Tako je bilo, o tome se sve zna.Ono što nije stigao da učini Vuk učinili su , pored ostalih, i Ivo Andrić, i Meša Selimović… Meša je, kao vukovac, napisao raspravu „Za i protiv Vuka“ – i prvi zatražio milost za Vukove oponente.Tako se došlo do celine i na vukovskoj osnovi nastala velika umetnost i napisana mnoga remek dela.
~Da li na „crnogorskom jeziku“ ima novih djela?
– Ne nego se ponovo pišu i prevode na original ona davno napisana od kojih neka svi znaju napamet kao što je slučaj sa Gorskim vijencem. On se ne primenjuje unapred nego unazad.
A kao što sam negde već rekao, tim jezikom ne govore ni oni koji ga uvode. Čak mi se čini da bi pre podneli ostavke nego javno izgovorili rečenicu na „crnogorskom jeziku“. Da apsurd bude veći, sve te rasprave se vode na srpskom jeziku i nova slova koja uvode su glasovi srpskog jezika. Samo što se pomoću njih pre može škrgutati, šištati, režati nego govoriti. Te glasove su konfiskovali, proglasili crnogorskim fenomenom mada se oni ne javljaju ni u celoj Crnoj Gori, a čuju i u drugim krajevima koji govore srpski.
Ne verujem da priču o „crnogorskom jeziku“ čeka srećnija budućnost. To je najbrutalnija politička ujdurma koja nema ništa sa istinom o jeziku Crne Gore.
~U Crnoj Gori je ovih dana glavna tema predstojeći popis. Naravno, pitanje svih pitanja je koliko će se Crnogoraca izjasniti kao Srbi i koliko će ih kazati da govore srpskim jezikom – da li će opstati podaci iz prethodnog popisa kada se jedna trećina stanovništva izjasnila kao Srbi, a čak dvije trećine da govore srpskim jezikom?
– I to je fenomen koji ne srećemo nigde drugo. Ni jedna rečenica na srpskom jeziku nije doživela tolike pretumbacije koliko ona iz prvog člana Zakonika knjaza Danila: „U Crnoj Gori nema drugog naroda osim srpskog“.
Čeka nas novi popis, ali ako bismo se zagledali u rezultate dosadašnjih popisa lako bismo se uverili da taj dijagram više liči na amplitude kakve elementarne nepogode nego na rezultate popisa stanovništva. I da takvog primera u Evropi nema.
Po prvom popisu posle Drugog svetskog rata, u Crnoj Gori je bilo jednako Srba i Hrvata.Taj procenat je naknadno određen u nekoj ideološkoj kancelariji. A tako je manje više bivalo i kasnije. Stvarnost je bila sporedna kod utvrđivanja brojčanog stanja. Istina, ljudi su se mogli izjašnjavati kako im drago, ali to nije moglo uticati na rezultat koji je utvrđivan naknadno.
Kako se otopljavalo ili zamrzavalo, procenat Srba se menjao kao nigde drugo, kako se nije menjao procenat bilo kojeg drugog naroda u bilo kojoj drugoj državi. Ali, taj fenomen nije zavredeo nikad ničiju pažnju niti se ikad iko time pozabavio. Broj stanovnika se nije menjao, a jedan narod se čas pojavljivao čas nestajao u istoj državi u istim granicama, a da se niko nikad nije upitao o čemu je reč.
Vlast javno govori, najavljuje i ne krije da već zna kako će na predstojećem popisu Srba biti manje od 33 odsto, koliko ih je bilo na prethodnom. Onaj prethodni popis je bio iz jednih a ovaj sada iz drugih potreba, a ni jedan ni drugi nisu bili zato da se utvrdi koliko koga ima.
~Do kad tako?
– Dok se neki Dik Marti, koji se pozabavio trgovinom ljudskim organima, ne pozabavi i ovom trgovinom imenom jednog naroda. I takva trgovina, smanjivanje i nestajanje jednog naroda nedopustivi su po evropskim normama. Kako se može ostaviti bez odgovora pitanje zašto preko noći jednog naroda ima manje nego što ga je bilo do malo pre. Šta se desilo? Da li je takav slučaj još negde zabeležen i kako se to zove?
Nadam se da će se konačno za to neko zainteresovati. Ne u Srbiji, jer ovde nema ko, nego neki međunarodni faktor.
U Crnoj Gori sada postoje strana diplomatska predstavništva kojima ne treba ni tri dana da znaju sve šta je i kako je, jer je to zemlja bez tajni.
Da sve znaju govori i procenat koji je međunarodna zajednica odredila na referendumu za nezavisnost Crne Gore. Takav procenat nikad nikome nije dat. Odmeren je specijalno za Crnu Goru. Tuđman je za nezavsnu Hrvatsku dobio 95 odsto glasova i dozvolio da na referendumu učestvuju svi državljani Hrvatske sa cele planete. Slovenaca je bilo 98 odsto. Dodik u Republici Srpskoj nudi 95 odsto, a za to neće ni da čuju. Samo je Crnoj Gori bilo dovoljno 55 odsto, uz dodatak da njeni državljani koji žive u Srbiji nemaju pravo glasa…
Crna Gora se za nezavisnu državu borila protiv svog naroda i pobedila svoj narod. Tu bitku nije bilo teško dobiti jer više glasova ima u tri grada: Tuzima, Rožajama i Ulcinju nego zajedno u svih sedmoro crnogorskih brda.
~Šta Matija Bećković misli o najnovijoj hajci i povici u Crnoj Gori na Mitropoliju i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija?
– Sima Milutinović Sarajlija, koga je sveti Petar Cetinjski imenovao za „sekretara naroda crnogorskog“ napisao je ovu rečenicu za svetog Petra: „Da Kitajem (Kinom, nap. B.S.) vlada, ne bi više muke i uzalud truda imao…“
Kad je hirotonisan naš mitropolit Amfilohije, bio sam na Cetinju i tada sam mu, sasvim ozbiljno, nazdravio ovako: „Ako želiš da budeš svetac, nema boljih uslova od ovih koje ćeš ovde naći…“
Od toliko mitropolita, kardinala, vladika, biskupa, fratara, sveštenika, rabina, monaha, lama, šiva, reis ul ulema, hodža i muftija, danas nijedan ne strada kao vladika crnogorski i brdski Amfilohije Radović. I za čudo, ne čujem ni da ga iko od ovdje pomenutih brani, a kamoli da ga brani neko od bezbožnika. Ali, on time treba samo da se ponosi!
Izmislili da im jedna crkvica podignuta na 1.500 metara nadmorske visine, bode oči i stoji na putu, kao da ne mogu koraknuti a da se o nju ne očešu i na nju ne nalete. Mogu je videti samo iz aviona, a jauču kao da je podignuta na glavnoj raskrsnici pa je ne mogu mimoići. I toliko im smeta kao da nije podigao crkvu nego kockarnicu ili javnu kuću.
Kao da im je malo bilo što su srušili kapelu na Lovćenu, nego po staroj navici skaču po gorama i gde god vide bogomolju hoće da je obale. A ruše iz istih razloga. Kapelu jer je bila skromna i neugledna, a crkvu na Rumiji jer je limena. A sve to u ime sloge , ljubavi i pričine priče kako su se baš na tom mestu sastajali muslimani, katolici i pravoslavni. Kao da mesto gde se sastaju te tri vere postoji igde na zemljinoj kugli, a kamo li da je to vrh Rumije. A i da je tako bivalo, zar bi im crkva smetala da to i dalje čine.
Mitropolit Amfilohije i crkva im smetaju da se tu viđaju, pa se sad viđaju svud drugo, a samo tu ne mogu.
Prekorevaju ga da je moralno politički nepodobne likove primao na službu božju, pričešćivao i krstio. To je apsurdnije nego kad bi nekog reditelja optužili zato što je neki sumnjiv tip viđen da gleda njegov film.
~Koliko sve ovo može trajati i kakav ishod slutite?
– Ne može se verovati u pobedu ničega. To se ne dešava u ime neke ideje ili velikog cilja kome težimo.To su pre znaci i najave apokalipse po kojima bismo pre mogli zaključiti: biće skoro propast sveta, nego li što bismo se smeli nadati nekom srećnom ishodu.
Kakvo je to znamenje kad u jednoj opustošenoj, osiromašenoj i na svaki način obezglavljenoj i ojađenoj zemlji, čoveka koji je dika i ponos celog pravoslavlja proglasite svojim najvećim a često i jedinim problemom. Oni koji govore da je pukovnik, klanjali bi mu se i ljubili ga u ruku da je i poručnik.

Srbi, stalni problem u Crnoj Gori
Posle svakog popisa u Crnoj Gori pojavljivao se problem šta da se radi s procentom Srba koji je uvek bio veći nego što se moglo podneti. Najviši partiski forumi su s tim procentom glavoboljili i posle nekoliko meseci, odmeravanja i konsultovanja, objavljivali brojku koju su dogovorili – kaže Marija Bećković.

Nepotizam
– Pitao sam vladiku Amfilohija Radovića kad će biti u Spužu – veli Matija Bećković – i kad su posete da dođem da ga obiđem. Kaže: ne znam, sad je tamo upravnik zatvora jedan Radović tako da neće moći da me primi jer bi to bio nepotizam i sukob interesa. Sad je pitanje: ili odustati od namere da mitropolita Amfilohija pošalju u Spuž ili smeniti upravnika…

Gramatika Marka Rakočevića
Sećam se profesora Marka Živkova Rakočevića u Kolašinu koji je ispravljao ljude na ulici i žene na pijaci zbog gramatičkih grešaka. Ne kaže se u vezi čega nego u vezi s čim, nije obzirom nego s obzirom, nepravilno je mi bi išli, a pravilno mi bismo išli. Jednom su me poslali iz škole da odem i prenesem mu neku poruku. Celim putem od škole do njegove kuće smišljao sam i premetao rečenicu koju ću izgovoriti pred njim u strahu da nešto ne pogrešim i ne postradam. A takvih legendarnih profesora srpskog jezika, bilo je gotovo u svakom gradu i svakoj ozbiljnoj školi. Jedan je zamalo izgubio mesto u Akademiji nauka zbog gramatičke greške.

 

B.  Simonović

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=270310&datum=2011-03-02

Advertisements
Kategorije:Uncategorized
  1. Nema komentara.
  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: