Želidrag Nikčević daje svoj plan pred Popis (25. januar 2011)

Попис испит националне чврстине

сриједа, 02 фебруар 2011 13:00

Пише: Желидраг Никчевић Зашто се број Срба у Црној Гори тако драматично колеба – преко 90 одсто почетком прошлог века, мање од 2 одсто 1948; 9,34 одсто 1991; 32 одсто на попису 2003. Таквих преокрета нема у другим државама Као што је познато, народи и државе не постоје сами по себи, као дио природе или материјалног свијета, неограничено и независно од људске воље. Напротив, историјске судбине народа и држава, њихова трајност и чврстина представљају производ милиона појединачних напора, жеља, одрицања, вјере и љубави. Држава може да нестане само због тога што у њу довољан број људи не вјерује довољно чврсто! Народ такође може да ослаби, па чак и да нестане због недостатка памети, храбрости и солидарности! Ми се тренутно налазимо пред једним таквим испитом националне чврстине – пред пописом становништва у Црној Гори. Притом, важно је напоменути: уопште није на дневном реду описивање и осуђивање режима Мила Ђукановића, који се петнаестак година труди да имитира све чега се присјети из репертоара опробане антисрпске политике. Они раде свој посао како знају и умију, и колико су за тај посао плаћени. Тако ће и наставити. Наш је задатак да се ликвидаторском елану одупремо заједнички, као народ, српски народ, јер смо као такви и нападнути. Људима који не познају Црну Гору веома је тешко објаснити због чега је национално изјашњавање овдје толико компликована ствар и зашто се резултати досадашњих пописа тако драстично разликују. Прије свега, наравно, треба наћи одговор на питање зашто се број Срба у Црној Гори тако драматично колеба (преко 90 одсто почетком прошлог вијека, мање од 2 одсто 1948. године; 9,34 одсто 1991. године и 32 одсто на последњем попису 2003. године). Таквих преокрета напросто нема у другим државама. Прва ствар на коју се овдје помисли, наравно, јесте да су људи приликом пописивања изложени притисцима и манипулацијама државне власти, која креира националну слику у складу са својим потребама (Црна Гора Црногорцима итд.). И то ће бити тачна процјена. Међутим, да би се клатно баш толико заљуљало, да би се један народ у кратком времену, на истој територији, приликом националног изјашњавања кретао низ читаву скалу, у распону од 1 до 100 – за такву егзибицију није довољна само режимска принуда, него нам то говори да у самој националној психологији постоји неки озбиљан квар. По мом мишљењу, трајно негативан утицај на политички живот Срба у Црној Гори има њихова национална колебљивост, тј. неодређеност. И Срби и Црногорци, како кад – таквим одређењем се у ствари властима допушта да раде шта год пожеле, најчешће уз неку пригодну рачуницу. Могао бих навести безброј примјера погубне националне ескиваже на потпуно равном терену, кад се без икакве потребе изводи чувени трик са српско-црногорским идентитетом, кад до изражаја долази чудна потреба да Црногорци буду нешто посебно у односу на остали српски народ – којем иначе, ако је баш све у најбољем реду, признајемо да припадамо. Према томе, да би се Срби у Црној Гори заштитили и одбранили, прва ствар коју треба дефинисати и која мора бити потпуно чиста јесте управо то (на први поглед саморазумљиво) „МИ“! МИ СРБИ! Без тог „граматичког“ предуслова – сваки став, свака изјава, свака реченица биће нам смушена и неискрена, па ће нам таква бити и национална политика. У Црној Гори, самосталној или несамосталној, свеједно, веома је важно да се зна колико су овдашњи Срби спремни да подијеле судбину својих сународника, осталих припадника српског народа, и у добру и у злу, јер та солидарност може бити пресудан фактор у предстојећим збивањима, не само реторички, не само психолошки него и реалполитички. Дакле: да ли смо спремни да будемо Срби у сваком случају: и кад се добијају ратови и кад се губе ратови, и кад се то исплати и кад се то не исплати, и ујутро и увече, или је то ствар сналажења, рачунице и празне романтике? Наравно, сви виде дискриминацију коју режим плански спроводи, али је најчешће приписују некој бизарној партијској осветољубивости или је сматрају дијелом овдашњег криминализованог миљеа, а врло ријетко, недопустиво ријетко своју судбину повезују са судбином осталих Срба ван Србије. Та судбина није нимало лака и вјероватно је потребно доста храбрости да се она прихвати. Међутим, ако Срби из Црне Горе то не учине, ако своју одбрамбену стратегију не поставе читавом линијом фронта, имајући у виду све снаге којима још располажу и све слабости које такође могу бити одлучујуће – онда ће изгубити без праве борбе, и то од неупоредиво горег противника. Притом, највећу одговорност и најпречи задатак у елементарном смислу национално-политичког самоодређења имају странке за које Срби у Црној Гори евидентно гласају. Потпуно је несхватљиво да странке за које се Срби (упркос страховитим режимским притисцима) упорно и готово стопроцентно опредјељују, и даље одбијају да на то повјерење адекватно одговоре. За њих је и овај попис углавном статистичко питање! А шта је логичније од тога да странке, које и постоје захваљујући недвосмисленој вољи и гласовима српског народа, у својим програмима и у свакодневној активности штите интересе тог народа? Нажалост, јако комунистичко наслеђе у Црној Гори блокира тај процес, екстремизујући га на штету српског народа. Само српски национални предзнак тумачи се као анахрон и потенцијално опасан, иако за то нема никаквог основа. Напротив, поштен попис становништва и смиривање српског националног клатна трајно би стабилизовали политички живот у Црној Гори. Ако ту, на националном плану, више не буде мимикрије, кукавичлука и лагања, ако се ту успостави једнакоправност, онда ће бити заустављене вјештачке подјеле и њихова злоупотреба, уз чију помоћ је актуелни режим довде догурао. На крају, наравно, не треба дозволити да Србија остане потпуно дистанцирана, присвајајући наше заједничко национално име, јер је то име кроз историју сачувано милионима малих и великих људских напора, са свих српских територија, па и из Црне Горе. Захтјеве, међутим, имамо право да поставимо само ако претходно недвосмислено потврдимо: „Да, ми смо као и остали Срби. Да, спремни смо да дијелимо судбину својих сународника, и у добру и у злу.“ Ми, Срби. (Аутор је текст саопштио на Округлом столу „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се у организацији Српског националног савјета одржао 25. и 26. јануара у Подгорици) http://www.srpskenovinecg.com/stav/8656-zelidrag-nikcevic