Reakcije 13. jula, 14. jula … na rezultate popisa
Draško Đuranović: Srpsko-crnogorski identitetski čvor
14. jul 2011.
Značajnija promjena identitetske svijesti uočljiva je jedino unutar takozvane pravoslavne većine: više je Crnogoraca, manje Srba; srpski jezik je izgubio status dvotrećinskog, crnogorskim govori skoro polovina pravoslavne populacije… Za istinsko sazrijevanje crnogorskog identiteta važnije od svega je graditi pravednu državu jakih institucija i tako ubijediti sve građane da je Crna Gora zajednička budućnost ma kako se nacionalno izjašnjavali. Tek tada će na sljedećem popisu biti mnogo više onih koji neće smatrati da je svetogrđe – zagovarati crnogorstvo u Crnoj Gori
Jedni su se pribojavali, drugi se nadali; bilo je i onih koji su nestrpljivo iščekivali frku i političku nestabilnost…
Nije bilo tako dramatično . Sve je proteklo bez tektonskih poremećaja nacionalne strukture: Crnogoraca je skoro dva procenta više, Srba je tri odsto manje; Bošnjaka i Muslimana nešto više, Hrvata i Albanaca pola procenta manje, Roma jedan procenat – etnička mapa slična onoj od prije osam godina, sa popisnog izjašnjavanja 2003. godine.
Slična da, ali ne – ista etnička mapa. Ovogodišnji popis nije identifikovao drastične promjene, ali jeste ukazao na jedan trend koji će imati značajne političke posljedice. Pet godina života u samostalnoj crnogorskoj državi uticalo je na djelimičnu promjenu identitetske svijesti građana unutar takozvane pravoslavne većine: sve je više Crnogoraca a manje Srba; srpski jezik je izgubio status dvotrećinskog dok crnogorskim danas govori skoro polovina pravoslavne populacije…
Za budućnost političkih odnosa prevasnodno je rastumačiti što se sve dešava u zapletenim srpsko-crnogorskim nacionalnim previranjima, jer ta populacija čini više od dvije trećine stanovništva u Crnoj Gori.
Srpski popisni poraz: Nije bilo neko veliko iznenađenje što su se, svega nekoliko sati nakon oglašavanja rezulta popisa, javili lideri srpskih stranaka i udruženja. Očito, predstavnici ovdašnjih Srba teško su podnijeli rezultate popisa 2011.
Tako su iz Nove odmah poručili da – neće priznati popis jer su „Srbi pokradeni“ a lider te partije, Andrija Mandić, se javno zarekao da ta stranka i njene pristalice neće „nikada prihvatiti laž umjesto istine“! Oglasilo se i Srpsko nacionalno vijeće: oni su već konstatovali katastrofalan poraz i rezignirano poručili da su „za ovaj popisni poraz krivi lideri Srba u Crnoj Gori“.
Naravno, daleko je sve od katastrofe, ali brojke govore da politički lideri srpskih stranaka imaju razloga da budu razočarani. Prije svega zato što su politička očekivanja – i ovdje ali i u Beogradu – bila velika a predpopisna kampanja intezivna i poprilično skupa. Sada treba svoditi račune.
A brojke jesu indikativne. Za svega osam godina smanjen je broj Srba u Crnoj Gori za dvadesetak hiljada – na popisu 2003. bilo je 198.414 građana srpske nacionalnosti a 2011. godine njih – 178.110. Moguće je i da nekim zagriženim srpskim „veličinama“ posebno bode oči podatak što su sada „braća“ Crnogorci u preimućstvu nad „braćom“ Srbima u 13 od 21 opštine. Prije osam godina bilo je skoro izjednačeno: 11:10, u korist Crnogoraca.
Sve pobrojano može biti razlog za uznemirenje srpskih nacionalnih bardova ali je teško osporiti validnost popisnog rezultata. Ovogodišnje popisne aktivnosti bile su strogo definisane, usaglašene i nadzirane od evropskih stručnjaka iz Eurostata. Ne samo to: popisna metodologija Monstata je prethodno prihvaćena i od stranaka opozicije; popisne komisije sastavljene na na paritetnoj osnovi od predstavnika vlasti i opozicije a građani su imali priliku dodatne provjere uz pravo da zadrže kopiju popisnog listića… U poređenju sa ranijim popisima, aprilsko izjašnjavanje sprovedeno je bez jednog vidljivog znaka neregularnosti.
Gdje su nestali ljudi: Samo, uporedna analiza rezultata baca sjenku sumnje u izjašnjavanje na lokalnom nivou – na popisu iz 2003. godine!
Analizom brojki uočava se jedna čudna pravilnost: najveće odstupanje i najslabiji rezultati srpske populacije zabilježeni su ove godine upravo u gradovima u kojima je – na popisu 2003. godine – upravo srpska opozicija imala većinu i sastavljala popisne komisije! U Podgorici, koja je bila „vlasništvo“ vlasti i juče i danas, odstupanje za osam godina je tek na nivou statističke greške – Srba je manje dva odsto, u Kotoru slično, Baru tek četiri odsto…
Na sjeveru, sasvim drugačija slika. Za osam godina opao je broj Srba u svim većim gradovima, poput, recimo, Bijelog Polja, gdje je Srba manje za 22,4 odsto (3.713 osoba manje) ili Pljevalja – manje Srba za 22,5 odsto (3.953 osobe srpske nacionalnosti manje nego 2003. godine). Još drastičniji pad zabilježen je u manjim sredinama: u Mojkovcu je 35,3 odsto manje Srba; na Žabljaku 43 odsto manje a u Šavniku rekord – 53 odsto Srba manje!
Što se to desilo, gdje su nestali ti ljudi, nije valjda da se svaki drugi Srbin iz Šavnika promijenio „političku vjeru“ i naprasno se preobratio u Crnogorca?
Kao što je već naznačeno, teško je uočiti nepravilnosti u popisu iz aprila 2003. godine. Zato odgovor treba tražiti na drugoj strani i preformulisati pitanje: da li je, možda, te popisne 2003. godine, u opštinama gdje je na vlasti bila opozicija, izvedena manipulacija sa izjašnjavanjem, potajno upisani ljudi koji su davno napustili Crnu Goru i dobili državljanstvo Srbije? U prilog tezi da ovogodišnji popis ukazuje na neregularnost prošlog popisivanja govori i podatak da je nakon osam godina broj stanovnika u Crnoj Gori manji za oko pet hiljada. Da li zato što je dio populacije vještački „naduvan“ osam godina ranije?
Ne treba smetnuti s uma: vlast nekadašnjeg srpskog premijera Vojislava Koštunice sve je državljane Crne Gore imala na spisku; da li je koja hiljada onih iz Srbije dopisana – to bi moglo da se ustanovi tek poređenjem popisnih listića.
Patologija svakodnevice: Ipak, srpska predpopisna kampanja jeste dala neke rezultate. Aktivnom propagandom – uz učešće stranačkih prvaka, nestranačkih ličnosti, istakniutih sportista poput Novaka Đokovića, ali i Srpske pravoslavne crkve – kod građana srpske nacionalnosti uspjela se održati politička samosvijest i motivacija za izjašnjavanje.
Da Crna Gora nije bila oblijepljena srpskim patriotskim plakatima, da ovdašnji politički predstavnici Srba nijesu popis shvatili kao neku vrstu posrednih izbora i političke utakmice i da, na kraju, nije bilo logistike iz Beograda – teško da bi nešto manje od trećine populacije iskazalo idetnitetsku privrženost srpskoj naciji.
Ta kolebanja, skokovite promjene nacionalne pripadnosti zbog političke propagande ili pritiska, upućuju na jedan socio-patološki sindrom, krakterističan i za ovdašnje Crnogorce i za ovdašnje Srbe, dvije strane iste medalje.
Naime, aprilsko popisivanje je pokazalo da je Crna Gora nedovršeno, u nekim segmentima i nezrelo političko društvo u kojem su moguće manipulacije nacionalnim identitetom.
Kako drugačije objasniti činjenicu da je Beograd potrošio stotine i stotine hiljada eura da bi se ovdašnji Srbi utvrdili u vjeri da su – Srbi; kako razumjeti da se Crnogorci moraju bilbordima ili televizijskim serijalima podsjećati da su – Crnogorci? Rezultati popisa su istinski dokaz da identitetska pitanja nijesu tek namontirana podvala vlasti ili režimskih medija, već dio crnogorske svakonevice.
Crnogorska pirova pobjeda: Zato je, na kraju, još teže razumjeti zbog čega su se vrhovnici vladajuće koalicije, ljudi koji su predvodili crnogorski nacionalni pokret na referendumu 2006. godine, odlučili da umjesto organizovane i zakonite popisne kampanje, ostanu uzdržani u političkoj borbi.
Ne samo uzdržani: DPS-SDP sporenja oko Srpske pravoslavne crkve, periodične izjave predsjednika Filipa Vujanovića o SPC kao „jedinoj kanonskoj crkvi“ i nipodaštavanje crnogorske crkve, baš kao i posredne najave iz DPS-a o potrebi mijenjanja neophodnosti državnih simbola – ne bi se mogle svrstati u kategoriju pozitivnih političkih poruka. Uz sve to, ne treba zanemariti organizovanu i perfidnu propagandu protiv crnogorskog jezika koju su predvodili pisci i urednici nekih „nezavisnih medija“…
Sve je to poprimilo obrise – antikampanje. Iz tog ugla posmatrano, nije čudo što se iz izjava čelnika vladajuće koalicije moglo nazrijeti zadovoljstvo: premijer Igor Lukšić je govorio da je „pobijedila multietnička Crna Gora“, predsjednik parlamenta Ranko Krivokapić je upozorovao da se više „ne mogu praviti planovi u Crnoj Gori bez Crnogoraca“. Nešto u stilu: kako smo igrali, odlično smo prošli!?
Popisni podaci, međutim, ne daju razloga za neku euforiju među „žestokim suverenistima“: Crnogorci jesu relativna većina, ali nijesu većinski narod; jeste se udvostručio broj građana koji govore crnogorskim jezikom ali crnogorski jezik nije postao dominantan jezik.
Za tu činjenicu se ne može okriviti ni Beograd niti ovdašnja srpska opozicija crnogorskoj vlasti. Prosto: dio građana, ni pet godina nakon suverenosti, nije prepoznao savremenu Crnu Goru kao svoju državu, niti ojačao emotivnu vezu sa domovinom. I zato su mogući popisni preokreti: značajan dio građana u Crnoj Gori osjećaj pripadnosti srpskoj ili crnogorskoj naciji ne vezuje za pripadnost državi nego više za – naklonost određenom političkom projektu ili partiji!
Političke poruke: Stoga je važno da se rastumači popis 2011: političke tenzije i politička agresija krunski su dokaz da identitetska pitanja nijesu crnogorska prošlost i da guranje pod tepih neće razriješiti probleme već ih učiniti nerješivim i pogubnim za građane i državu. Voljno ili ne, crnogorska vladajuća koalicija mora da nađe način za kompromis i sa liderima srpskih stranaka i, još važnije, sa građanima koji se izjašnjavaju kao Srbi: sindrom podijeljenog društva razarajući je za Crnu Goru.
Opisani „popisni trendovi“ ukazuju da u Crnoj Gori lagano – možda isuviše sporo – sazrijeva svijest o crnogorskom identitetu, bilo da je riječ o pripadnosti državi ili pak crnogorskoj naciji.
No, za istinsko poistovjećivanje ovdašnjeg građanina sa crnogorskom državom; za stvarno sazrijevanje crnogorskog identiteta – nije poželjno samo da postoji konsenzus oko identitetske strategije ili dogovor oko propagandne kampanje. Za nacionalno izjašnjavanje proces identifikacije sa državom je presudan faktor: potrebno je običnog građanina uvjeriti da Crna Gora nije privatna država, da je samostalnost bila uslov progresa i da ovdje ne vlada ni prva ni druga familija.
Drugim riječima, za porast broja „vjerujućih“ važnije od svega je graditi pravednu državu jakih institucija; tek tako je moguće ubijediti sve građane da je Crna Gora zajednička budućnost svima. I tek tada će na sljedećem popisu biti mnogo više onih koji neće smatrati da je svetogrđe – zagovarati crnogorstvo u Crnoj Gori.
Draško ĐURANOVIĆ
http://www.portalanalitika.me/politika/tema/31680-srpsko-crnogorski-identitetski-vor.html
Попис 2011. потврђује исто што и 2003.
Народна странка је са посебном пажњом анализирала резултате Пописа становништва реализованог 2011. године, који се односе на питања националности, вјероисповјести језика у Црној Гори, наводи се у саопштењу портпарола те странке Славише Губеринића. „Суштински закључак који произилази из пописних резултата јесте да се резултати овог пописа у своjим темељним одредницама не разликују битно од резултата пописа из 2003. године. Tи резултати показују да Срби и даље чине око једне трећине укупног становништва, а српски језик је као што се и зна доминантан у Црној Гори. Што се тиче тачности података које је јуче објавио МОНСТАТ, констатујемо да не можемо доносити крајњи суд о њима, будући да Народна странка, ни на који начин, није учествовала у припреми и спровођењу пописних радњи, па није била ни у могућности да контролише пописивање и уношење података о пописаним грађанима.
Међутим, и ови јуче објављени резултати, као и они из 2003. године, потврђују да нема већинског народа у Црној Гори, да је српски језик доминантан, те указују на чињеницу да поједина уставна рјешења, посебно она која се односе на службени језик не одражавају политичку реалност исказану на попису. У том смислу би наставак уставне дискриминације према грађанима који говоре српским језиком, значио кршење европских стандарда на европском путу Црне Горе. Зато, позивамо све релевантне политичке субјекте да сједну за сто, и договоре рјешења која ће превазићи подјеле у Црној Гори, и која ће од Црне Горе створити грађанску државу у којој ће Срби стећи права која већ имају други народи и етничке заједнице“ наводи се у саопштењу портпарола НС Славише Губеринића.
http://in4s.net/index.php/politika/srbija-cg-srpska/8854-popis-2011-potvruje-isto-to-i-2003
Горки плодови жилавог дрвета
Попис је показао да су Срби, упркос свему што се овдје дешавало у протеклих двадесет година, и даље довољно бројни да би захтјеви за равноправношћу и престанком дискриминације били и оправдани и одрживи.
У томе је суштина, не то да ли нас има 29% или 33%! Уосталом, Монстату и овом приликом вјерујем онолико колико им вјерујем кад кажу да наше богатство расте из године у годину и да је и ова туристичка сезона рекордна по броју посјетилаца и заради. Ако је поменута институција манипулисала подацима и смањила број Срба, не видим шта се тиме добило осим пролазног психолошког ефекта коме смо, истина, допринијели и ми, хватајући се на причу о процентима као о најважнијој ствари од које нам живот зависи. Срби сад имају паметнијег посла него да се доказују да ли је било пљачке и ко то лаже а ко говори истину – на примјер, да претворе своју бројност у политичку снагу.
Ипак, мало и о одговорности политичких странака у овом послу, тачније речено о одговорности НСД која се сама наметнула као заштитник и контролор регуларности пописа. Не бих да будем груб, али их је власт (опет) превела жедне преко воде. Уколико се десила пописна пљачка, они су је легитимисали својим договарањем са режимом. Још један доказ опозиционе политичке кратковидости и још једно сађење тикве са ђаволом које је протекло са очекиваним резултатом. Неко би морао да понесе одговорност, достојанствено и без изговора. Да ли ће се то и десити? Највјероватније неће, политичке странке одавно не воде рачуна о бирачком тијелу и политичкој одговорности.
Али, ту смо да их, ако почну да изврдавају, подсјећамо.
Стално.
Из дана у дан.
А сад: шта даље радити?
Најприје, сјетимо се оног необично зрелог понашања свих српских субјеката пред попис. Није било међусобног грижења, није било ситничарења, ситних пакости, није било оптужби… Прећутно, без икаквог формалног договора, остварено је јединство Срба. Тај преседан треба одржати и претворити га у свакодневну праксу. Прије него што се партијски портпароли разлете да штанцују саопштења у којима ће сипати дрвље и камење на кривце а то су увијек други, прије него што се међу Србима поново прокопају страначки ровови, нека се политичари, а и сви остали, сјете да је то све већ виђено и са познатим резултатима. Срби данас не траже неког ко ће да упире прстом и говори „видите ли како сам ја био у праву а они неспособни“ – Срби траже онога који ће да их уједињује. Тај који на себе преузме тако незахвалан и фрустрирајући посао не може бити ситна душа која се хвата за сваку ситницу, не може бити увријеђена госпођица која на сваку увреду (а биће их) подигне нос и неће више да се игра, не може бити неко ко ће клонути први пут кад схвати колико људи могу да буду зли, пакосни и памећу ограничени.
И тај ће морати, што је можда и најтеже, да говори истину која боли чак и кад лијечи.
Има ли таквог данас? Ја га не видим а волио бих да се варам и да се такав нађе, бар у наредних десет година.
У БЈРЦГ нема већинског народа, Срба је и даље много за дукљански политички пројекат а било би нас много све и да је један једини преостао. Антисрбизам је срце дукљанства, без њега та идеологија не може да преживи. Припремимо се на нову борбу. Ово ће да траје.
Све се теже живи. Видјећете да на лицима обичних смртника, без обзира да ли су Црногорци или Срби, Бошњаци или Албанци нема много ни туге ни тријумфа због тога што је на попису више ових а мање оних. Људи се боре да преживе и та им је борба, ма шта ми о томе мислили, најважнија а све тежа, из дана у дан. Проценти су им посљедња рупа на свирали и прича о њима може само да иритира.
А и та свакодневна борба за преживљавање није мање наша и није од мањег значаја.
Срби су одбранили своје постојање. У рукама имају могућност да одбране и своја права, условљавајући власт уставним промјенама и доношењем изборног закона.
Наше национално изјашњавање није само потврда нашег идентитета, није само изражавање пијетета према нашим прецима и претходницима, није, на крају, само још једна потврда да нисмо тикве без коријена. Оно је, бар овдје и сада, одраз наше тежње да будемо слободни људи.
Та тежња ка слободи Србе данас повезује више од било чега другог и представља нашу највећу заједничку вриједност – већу чак и од све наше крваве историје, језика, културе…из којих произилази и које надраста.
Горки су плодови са нашег дрвета.
Али је дрво веома жилаво и, бар засад, не престаје да рађа.
http://in4s.net/index.php/politika/srbija-cg-srpska/8853-gorki-plodovi-zilavog-drveta
И стварни и фалсификовани подаци нам отварају исти политички простор
Власт у Црној Гори је желећи пошто-пото одржање тренда “идентитетских успјеха“ искористила најмоћнију институцију за виртуелно уљепшавање стварности – Монстат. Годинама из те институције добијамо информације о сјајном животу, све већим платама, незабиљеженим стопама економског раста итд.
Тако, а из сасвим себичних разлога малог национал-социјалистичког круга, објављена је жељена пописна слика. У тој фантазмагоричној представи српски језик драстично пада, Срби такође, док оно “црногорско“ расте и цвјета. Тиме је и коначно стваљена тачка на енигматичну промјену на челу Монстат-а, кад је режим свега мјесец дана прије почетка пописа довео извјесну Гордану Радојевић на мјесто директора. Њена улога као инструмента пописне крађе је трагично ниска, али је тек у правно уређеном систему могуће утврдити и конкретну одговорност.
На другој страни, не постоји разлог за потиштеност и разочарење међу Србима и припадницима српске језичке заједнице. Очигледно је направљен толико добар резултат да и након бруталне пописне крађе, Монстатова пописна објава, односно пописни декрет отвара српском народу и говорницима српско језика исти политички простор као и они стварни подаци. У сваком случају, и прије и након крађе, српски језик је доминантан, те се морају правити уставне и законске корекције његовог правног статуса.
И на крају завршавам коментаром посјетиоца са ником “В“ “Колико има Срба? 35%, 40% … није битно и да нас је 5%, ако смо сложни и ако имамо сви кичму – довољно нас је.“ И има нас 35% и имамо кичму, а слоге нам традиционално фали.
По(т)пис
Од кога је и добро је! Како су нас бројали, добро смо прошли! Какве “силе пут нас зијевају за двострукост ни мислит не треба”! Ко нас води можемо бити срећни и са овим! Тако говори народ ових дана и ја то чујем. А знам следеће. 1997-ме када је почела ова анти-српска хистерија био сам у гротлу свега тога, као тек млад умјетник. Сјећам се са колико смо се сви притисака суочавали. Притисци су били: суптилни, насилни, на ријечима, физички и свакакви други које можете замислити. Тек тада је почела машина да се уходава а касније да меље. Сваки знак слабости се пратио, свака врста “одступања од државног пројекта” кажњавала. Телевизија је тих дана доживљавала “чистилиште”, новине су се “трансформисале” па кад је и то било мало појављивале су се нови штампани медији у циљу који се остварио 2006-те на референдуму. Али циљ није био само тај, независност, он је био генерисан мржњом, омеђен латифундијском подјелом земље, подржан гротескном подршком међународног крупног капитала и на крају, спроведем математичком прецизношћу острашћених људи који су имали своје ситносопственичке интересе.
Сјећам се да сам улазио у телевизију Црне Горе да радим и са врата поздрављао “Чуровић Југославија” а добијао стална упозорења да не радим у млину и да се Црна Гора прави државом те да треба кад нешто коментаришем тада да не кажем “наша репрезентација” него “Репрезентација Југославије”, да не кажем “браво Стојковићу, какав потез, идемо на Европско првенство”, него да казем “Стојковић, гол, 2-1” и то тако хладно да се народ не би напаљивао. Нисам ја ово слушао никад па сам и отишао одатле, али јесу остали који су се бојали свога хлада, бојали за посао, бојали за породицу и на крају бојали за себе и од себе. Никад нисам схватао мозгове ових људи, до јуче једно, од данас друго, зарад неке смијешне плате коју смо примали. Неки су говорили “Треба да прехраним породицу, треба да се запослим”! Ма немој ми рећи, као да не можеш да радиш нешто мање исплативо а да останеш што јеси! Али у црногорској природи је то тако, што мање напора а што више пара и привилегија и тако су “легли на руду”. Када се у центру операција овог пројекта проучавао ментални склоп народа на који се прича односи добро се знало ста значи “леба без мотике”. Довољно је било “грактати и арлаукати” а паре и привилегије би долазиле. Свакоме је остављен простор да гракће колико може а да млати паре кад год стигне, јер каса је била отворена само за грактаче и нове грактаче. А било је лако поломити кичму човјеку који ради тада за 200 марака и храни породицу, јер за грактање ће добити 10 па и 20 пута више.
На другој страни, није се могао ни симпатисати режим прво Милошевића а потом неспособног Коштунице, који су Србе у Црној Гори посматрали као какав Лазаревац или Пожаревац. Дај им гусле, дај им војводе, дај им прасе на ражњу, какве панегирике херојства и мало пара само за главаре и они ће бити сретни.Тако су ови генијалци водили политику да су успјели да један умре у Хагу а други да остане на 5 посто (пошто су му Црногорци кадровали и у самој странци) а Црну Гору да јуначки изгубе. И право рећи, какви смо били ми који смо се осјећали и осјећемо Србима, нисмо могли са њима, а ни са влашћу званичном у Црној Гори. Једни негирају да смо то што јесмо, а други негирају нашу посебност и различитост, ако хоћете.
Шта је резултат овакве генијалности?Срба је званично око 29 посто сада, српски језик говори 43 посто.Да нисмо можда требали да очекујемо да ће нас бити више? Пребројавали су нас два мјесеца, као да смо Кина! То је сваком нормалном био сигнал да нешто није у реду.Тражило се да наши људи буду у општинским комисијама приликом бројања, но одусташе генијалци који тобож воде народ и пружише руку власти. А сад ће ти исти да удрају у прса и млате “о кукавно српство угашено”. Волу је јасно да је овај попис лаж. А јел мислите да неће проћи? Проћи ће и сви ће бити задовољни. Зашто? Идеалан тренутак пописа. 12-ти јул, сјутра ће бити 13-ти(Дан Устанка), љето је, а ко је љети видио да се праве демонстрације, народ оће да се купа а не да млати по улицама итд,итд. Јер нико не протестује на 45 степени у Подгорици.
Но, има и добрих момената.Како год да су “штимали” урадили су то аматерски. Зашто? Свако нормалан ово може да обара. Рома 1 посто? Неопредијељених 5 посто? Е ето вам укупно 10 посто да се манипулише.
Опет, како год да су притискали остала је постојана трећина народа који се не даде “у ланце везати”, остала је већина за српски језик и опет имамо право да се надамо да нас морају поштовати, да нас се морају бојати, да нас морају узети у обзир кад год што граде, макар градили погрешно као и до сада. Зашто? Неће моћи да се држи једна трећина народа изван власти, то прво, друго- неће моћи да се игнорише 43 посто српског језика пред било којом међународном институцијом и неће моћи да се каже да било ко овдје чини већину, а кад већине нема морају се правити компромиси. Сад, мора се и наћи партнер за компромис, а партнерство није одлика овог поднебља, но морамо се учити. Морају нам пружити руку, морамо је прихватити, а што је важније морамо се борити да опстанемо и да растемо, морамо прихватити да смо у 21-вом вијеку, који у Црну Гору стиже са закашњењем од 3 деценије и да се скупимо, схватимо да морамо делати за добро нас Срба у Црној Гори другачије него до сада, паметније, са више такта, цивилизованије, образованије и са новом енергијом, новим људима, новим идејама, мукотрпним радом, сталним освјеживањем кадра, већом посвећеношћу, просвјећеношћу и КОМПРОМИСОМ!
Ко не схвата да нам он треба, свешће нас на 5 посто а то је тежња кругова који на неки начин држе власт или су њен прирепак већ 14 година и имају само један циљ- сатријети нас. Ако већина у власти ово подржава онда је све узалуд, онда имамо само борбу! До краја и без обзира на последице,”Храбро или с копљем у трње”, “Удри, докле махат можеш” или Магбетовски “Борићу се док ми и кости и месо не буду смождени”. Е па нека се замисле, та већина у власти, или Магбет, Његош или 21-ви вијек. Морају се отријезнити а ми бити спремни. Па нека мисли ко шта хоће, друге истине нема! Нити ће је бити! Засад и заувијек!
http://www.in4s.net/index.php/kolumne/37-kolumne/8828-potpis
НОВА и ДСС: Срби покрадени, не признајемо попис!
Ишчекивани с нестрпљењем и политичким тензијама, резултати пописа становништва у Црној Гори, показало се, нису донели много новог, али јесу различита реаговања.
Чињенице да је, у односу на попис из 2003, број Црногораца повећан за нешто мање од два одсто, а број Срба мањи за око три одсто, различито се тумаче, баш као и то што, упркос томе што је по Уставу службени, црногорски језик није већински.
Све у свему, показало се да у Црној Гори ниједан народ нема натполовичну већину, што су председник парламента Ранко Кривокапић, председник ДПС Мило Ђукановић и други званичници оценили као леп пример „мултинационалне“ и „грађанске“ државе. Ни Срби нису незадовољни јер је, како каже Предраг Поповић, председник Народне странке, „српски корпус“ издржао све притиске и манипулације власти и очувао „генетски код“ црногорског народа.
Па ипак, дилема где се деде три одсто Срба, изазвала је и сумње. Тако Нова српска демократија неће признати резултате овог пописа.
– Имали смо узорак од 206.000 пописница, по којем је Срба 33,03 одсто, а српским језиком говори 46,92 одсто – коментарише за „Новости“ Андрија Мандић, председник Нове. – Уз то, учествовали смо у контроли уноса података у документацију Монстата, што нам је такође потврдило наше процене. Али, испоставило се да су званични резултати у промил истоветни са нашима, само када се ради о броју Црногораца и грађана који говоре црногорским језиком, док су подаци који се односе на Србе и српски језик, без сумње, умањени за четири процента!
Пошто је чак 4,87 одсто (око 30.000 грађана) искористило могућност да се уопште не изјашњава о нацији и језику, претпоставља се да је и ту реч о Србима, углавном онима који раде у државним службама, који су тако избегли могуће непријатности на послу.
– То није битно – сматра др Ранко Кадић, председник Демократске српске странке (ДСС).
– Из авиона се види да је Монстат покрао попис! Не треба много анализа за оцену да су „одока“ обавили задатак да Срба буде што мање. Ево једног поређења у односу на попис из 2003: у Бијелом Пољу и Колашину је четири, односно две хиљаде становника мање. Баш за толико је, испада, мање Срба. Па нису се ваљда само Срби исељавали? ДСС овакав попис неће прихватити…
Др Кадић тврди да, упркос свему, ипак није прошао пројекат Мила Ђукановића да Црногораца буде више од 50 одсто, а да црногорски језик буде већински. Зато су статистичари били принуђени да макар „ублаже пораз“.
После „врућих“ реаговања у уторак, попис, ипак, већ од среде, полако одлази у други план, јер се, када се све сабере и одузме, ништа није драматично променило у односу на до сада важеће податке о „идентитетским питањима“.
Матица српска: Монстат објавио жељени а не стварни резултат у ком је предзнак “српски“ посебно третиран
Предсједништво Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори поводом објављивања резултата пописа у Црној Гори 2011. сматра да су припадници српске језичке заједнице и српски народ, имајући у виду све што је у Црној Гори предузето између два пописа према грађанима Црне Горе, који свој идентитет препознају као српски, показали виталност, одважност и снагу, довољну да се одупру агресивном идентитетском инжињерингу.
Попис као цивилизацијски искорак, свуда гдје се спроводи, има за задатак да потврди слободу постојања и изјашњавања по свим питањима грађана на одређеној територији, да би та непобитна истина послужила свим њеним структурама (привредним, научним, политичким) за прецизнију оријентацију у будућем дјеловању и стварању добробити свих пописаних. Званично објављени резултати, били тачни или не, показују да тај цивилизацијски искорак, који је Римско Царство остварило још прије нове ере, Црна Гора још није направила, него да су и даље и постојање и слобода изјашњавања и истина угрожени од стране идеолошки конструисаних привида. То се посебно односи на она питања која чине срж сваког идеолошког идентитетског склопа: национална неизјашњеност (4,87), вјерска неизјашњеност (2,63), језичка неизјашњеност (3,99) као шлаг на торти вјештачки фабриковане нове Вавилонске куле (у којој се ниједан изабрани језик не поклапа са својом националном структуром).
С друге стране, тврди се, упркос свим нелогичностима, да је резултат пописа забетониран и да нико нема право било каквог довођења у питање његове тачности. Поставља се питање какву функцију онда имају копије пописних листића које су остале у посједу пописаних. Из тога слиједи да овакви резултати никоме не могу послужити за прецизну и јасну анализу на добробит свих пописаних, већ да се ради о жељеном и штелованом, а не стварном пописном резултату, гдје је предзнак српски био посебно „третиран“ и послужио као средство за „пумпање“ неуспјелог идеолошког пројекта у који је између два пописа упразно уложена огромна идеолошка енергија на штету свих (не)пописаних.
Ипак, мимо жеља идеолошких конструктора нове Црне Горе, и наспрам неписаног правила да је попис у Црној Гори увијек теренски одраз идеологије владајуће групе, сада је јасно да се на посљедња два пописа оваква тенденција мијења и да, упркос свој идеолошкој тортури, почиње да се назире могућност слободног изјашњавања и грађанског отпора владајућој идеологији. Матица српска у Црној Гори тај трачак слободе и отпора јасно види у дијелу грађана који се национално изјашњавају као Срби и оном дијелу популације националних Црногораца који се изјашњавају као говорници и даље преовлађујућег српског језика. Они су једини добитници на овом попису и једини гарант будућег развоја Црне Горе као грађанске државе.
Општа слика пописа која се ових дана медијски пласира потврђује да је Црна Гора још увијек идеолошка заједница, а не грађанско друштво.
Матица српска у Црној Гори још једном искрено честита и захваљује свим грађанима који су показали карактер и упорност у одбрани својих темељних идентитетских вриједности.
Како обуздати ситношићарџијски дух српске политике
Спирала неодговорности у српској политици, ситношићарџијског духа и искључиве посвећености дневном страначком интересу се изгледа наставља.
Након што је власт ДЕКРЕТОМ објавила жељене резултате пописа, и то на конференцији за штампу портпарола пописне крађе, извјесне Гордане Радојевић, почело је разрачунавање на српској политичкој сцени. Идеалан сценарио за дукљанске властодршце! Без сопствених губитака постижу оно што нису успјели нити током пописне кампање ни стварним резултатима пописа – да обесмисле храброст и исказану виталност српског народа показаног у условима апартхејда, најстрашније полицијске и медијске тортуре у БЈРЦГ.
Међутим, они који највише оптужују ни сами не схватају да им се ова јефтина политичка пропаганда може већ сјутра вратити као бумеранг. Може сјутра, а ако ћемо доследно и “на прву лопту“, онда може и данас. Само подсјећање на хронологију важнијих догађаја током пописа, а посебно ако би дали принципијелно тумачење појединих потеза који су остали ван очију јавности би већ имало тај – бумеранг ефекат. Да ли то треба чинити? Не, али је важно да то сви схвате. И они који прозивају и они који би да одговоре на прозивке.
Стога, треба се зауставити на реченици коју је предсједник СНП-а изјавио: “Није ријеч о резултатима пописа, већ о подацима које је објавио Монстат“. Овдје би политика морала слиједити граматику, те ставити тачку.
Шта Срби и говорници српског језика, они који су потврдили доминацију и у стварним резултатима чак и у лажној Монстатовој објави, добијају од бесомучне јавне прозивке? И то свега мјесец и по дана од почетка нове школске године.
Сјајан текст Владимира Павићевића “Горки плодови жилавог дрвета“ сублимира већину одговора за питања која нам се намећу у овом тренутку. Међутим, један пасус може послужити и као програм понашања водећих заступника интереса српске идентитетске заједнице у БЈРЦГ у постпописном периоду:
Прије него што се партијски портпароли разлете да штанцују саопштења у којима ће сипати дрвље и камење на кривце а то су увијек други, прије него што се међу Србима поново прокопају страначки ровови, нека се политичари, а и сви остали, сјете да је то све већ виђено и са познатим резултатима. Срби данас не траже неког ко ће да упире прстом и говори „видите ли како сам ја био у праву а они неспособни“ – Срби траже онога који ће да их уједињује. Тај који на себе преузме тако незахвалан и фрустрирајући посао не може бити ситна душа која се хвата за сваку ситницу, не може бити увријеђена госпођица која на сваку увреду (а биће их) подигне нос и неће више да се игра, не може бити неко ко ће клонути први пут кад схвати колико људи могу да буду зли, пакосни и памећу ограничени.
Ако појединачно не могу да се изборе са ситносопственичким, онда ваљда могу заједно, јер и најбољи пописни резултат нама ништа не значи ако га ОНИ политички не материјализују. А та прича тек слиједи.
Чедомир Антић: Црногорском режиму шовинизам последње упориште
четвртак, 14 јул 2011 11:33
Објављени су резултати пописа у Црној Гори. Према установама које су под строгом контролом црногорског режима удео припадника српског народа у укупном становништву ове републике опао је током осам година за више од 10 одсто. Реч је о три процента укупног становништва. Број грађана Црне Горе који говоре српским језиком опао је чак за једну трећину!
Српски више не говори ни двотрећинска, ни апсолутна већина становника Црне Горе. Црногорски језик постао је говорни језик двоструко већем броју грађана него пре осам година.
Све се ово догодило у условима увредљиве неравноправности српског народа у Црној Гори. У државној управи и локалној самоуправи српска трећина грађанства Црне Горе нигде не прелази четири одсто запослених. Српски народ је изложен разноврсним дискриминацијама: српски језик је потиснут из школства, а сузбијање Српске православне цркве истакнуто је као један од програмских циљева владајуће партије, иначе „чланице Социјалистичке интернационале“.
Попис становништва спада у домен људских права. Не постоји контрола и провера пописног поступка. Ипак, српске странке у Црној Гори су уз помоћ народа дошле у могућност да прате процес гласања и према њиховим проценама – које се, гле чуда, само у случају броја Срба и неопредељених не поклапају са званичним разултатима – број Срба се повећао у односу на прошли попис, и то на око 33 одсто укупног становништва. Српски језик је истина пао, али њиме и даље говори око половине грађана Црне Горе. Тренд је био да је неопредељених све мање.
Понашање црногорских власти и њихових присталица одавало је у првим седмицама пописа велики, срамотни страх. Реч је о паници режима коме је шовинизам последње упориште. Све ово не би било могуће да је Србија имала јасну и активну политику према Црној Гори и да је вршила уставне обавезе слободне и модерне европске државе. Није касно да коначно извршимо попис српског народа у региону. Тако би спречили будуће злоупотребе, а можда би помогли и демократизацију Црне Горе. (Блиц)
http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/10417-cedomir-antic-popis-2011
Kampanja SPC i vaskolikog srpstva pred popis u Crnoj Gori 2011. godine 